„Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“
Петар Кочић

У Народној библиотеци „Стеван Сремац“ обележена је стогодишњица од смрти Петра Кочића, једног од најзначајнијих српских писаца с почетка 20. века.
Петар Кочић (1877-1916) српски песник, писац и политичар рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке.
Постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића“. Одушевљавао се једноставношћу српског народног језика и народним животом. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се у свим његовим приповеткама.
Његова велика популарност везана је за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Био је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама, а нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака.
Написао је три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“, једну под насловом „Јауци са змијања“ и две политичко-социјалне сатире „Јазавац пред судом“ (позоришни комад) и „Суданија“ (дијалог). По његовом сценарију, 1988. године снимљен је и филм „Јазавац пред судом“.