Почетак

 

И срушише се лепи снови моји...

СУСРЕТ, ЈЕДНО ЉУБАВНО ПИСМО, ПЕЈЗАЖ
МЛАДОГ БОРЈА НА КАЛЕМЕГДАНУ И БОЛ РЕАЛНИ...

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји —
Проста ти била љубав моја жива.

Честитô сам ти. И ти рече: Хвала!”...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пепô расу?

Ал' не! Не видим од тога ни сена;
По твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена —
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи,
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим,
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си писô њој, кô жени,
Нек' мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
Проста ти била моја љубав жива!”

Стихови: Велимир Рајић (1879—1915), песник љубави и родољубља.


* * *

Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, ‘имала је паметне очи’ и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка ‘из краја’: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и — несрећан. У осами, записује: Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот... Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови...”

...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави”, опет поверава хартији свој очај млади суплент Рајић. Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Наиме, тог дана, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. Исте вечери, као да истичу из самог срца, потекли су стихови: И срушише се лепи снови моји, / Јер главу твоју венац сад покрива...”

Две године касније, 1905, у угледном Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом На дан њеног венчања” испод које је стајало — Велимир Рајић. Од тада, већ 107 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.

До краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, ту мала кућа”, цвеће. Међутим, то је слика дома што никад, никад, никад бити неће!” Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: Судбина...” Она у Скопљу, у зиму 1919. године, доноси Косари грип од кога умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.

Иван Лончар: Политикин забавник”