| Почетак |
Рођен je у Алексинцу 20. јануара 1879. године.
Међутим, Велимир Веља Рајић, заједно са својом браћом Чедом и Браном, детињство и момаштво провео је у Београду, у садашњој Светогорској улици, тадашњој Улици два бела голуба, у комшилуку песничке породице Јована Илића (синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници), безмало вршњака, годину дана млађег Владислава Перковића Диса, Милутина Бојића и Стевана Сремца. Тако је, још од најранијег детињства, Велимир виђао најугледније српске писце и друге знамените личности од пера како иду у посету Јовану Илићу.
Како је још у раном детињству био спутан болешћу која га је читавог живота пратила, природно је било да се син веома уваженог београдског судије Јеврема Рајића посвети књизи и учењу. Након завршене Друге мушке гимназије уписао је Филозофски факултет у Београду и, као одличан студент, дипломирао 1903. године, у својој двадесет четвртој години.
Исте, 1903. године, Министарство просвете поставило га је за суплента (професора приправника) француског језика у Другој мушкој гимназији тако да је остварена жеља младог Велимира Рајића да се бави позивом наставника и педагога. Међутим, због болести која га је пратила, са тугом је прешао на радно место службеника у администрацији Министарства просвете. Од 1908. до 1915. године радио је окружен књигама и уметности, на радном месту писара Народне библиотеке у Београду.
Године 1908. објавио је збирку песама "Песме и проза", књигу која садржи двадесет пет песама и две лирске новелете.
“Друштво српских књижевника” први пут обновљено је 1911. Тада су изабрани Борисав Станковић за председника, Велимир Рајић за секретара и Јелена Димитријевић за благајника.
Кад су почели најпре Балкански ратови а затим и Први светски рат, Велимир Веља Рајић, унук јунака другог српског устанка, Танаска Рајића, пријавио се за одлазак на ратиште:
"Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем — полазим сутра на бојиште."
Међутим, упркос његовој великој жељи да се бори као добровољац, на фронт није отишао јер су га оба пута, 1913. и 1914. године, војне лекарске комисије одбиле:“у униформу и под оружје могу само здрави и снажни“.
Како би својој отаџбини био од што веће користи, у борби у каквој је својим способностима могао да учествује, од децембра 1914. до октобра 1915. године, Велимир Рајић је уређивао "Ратне записе".
У јесен 1915, самртно измучен својом болешћу, након пада Београда у коме је Рајић радио позадинске ратне послове, у време када је престоница Србије пресељена у Ниш, међу последњима је напустио Београд. Отпутовао је код своје стрине, Јелке Рајић, у Горљњи Милановац. Путовање је било дуго и мучно, спорим колима са воловском запрегом, по киши и хладноћи. По његово здравље то је било погубно. Сутрадан, већ потпуно изнурен, окупљеној родбини казао је: "Сви сте ви луди што се трудите око мене!" Стиснуо је рукама груди и последњим речима показао место где је оставио последње рукописе: "Ах, моје песме!"
Умро је у тридесет и шестој години, 9. октобра или 21. октобра по јулијанском календару 1915. године, у Горњем Милановцу, у кући своје стрине Јелке Рајић.