Обимно дело Симе Жикића, вечерас представљено у Библиотеци, вредно је сведочанство једног времена, једног града и људи који су у њему живели. Бора Станковић сачувао је старо Врање, Стеван Сремац – Ниш. Чини се да је и Сима Жикић аутор достојан друштва ових великана српске литературе, чиме је Књажевац сврстан међу ретке српске вароши које су имале „свог писца” који их је у свом делу сачувао од заборава. О његовом делу и значају вечерас су говорили проф. др Горан Максимовић, историчар књижевности и Владана Стојадиновић, уредник едиције „Завештање”. Приказан је и филм „Завештање Симе Жикића”.

„Бог да га прости!“, одговорише сви и устадоше.
„Ето шта ти је од човека“, поче поп Вула седајући на понуђену му столицу. „Данас јесте, сутра није. Данас једе и пије, смеје се и весели, а сутра га оплакују и спремају се да га испрате до вечне куће… Целог свог живота човек ради, трчи да задовољи своје потребе и све му је мало. Понеко не зна мере ни у раду ни у одмору, ни у весељу ни у гњеву. Колико пута се само Бог опсује, па слава, светац, Богородица, а мати и отац – на сваку трећу реч. Свађа се и парничи с људима, за оџак кромпира иду на суд, а за једно јаје више пута крв легне. Понеко стекне милионе, али кад дође суђени час све остави. ’Ништа собом не понесе, већ скрштене беле руке и праведна дела своја.‘ Тело иде у земљу јер је од земље, а душа Богу јер је од Бога. А шта остаје од човека, добре или рђаве успомене…“

Сима Жикић „Парохијске слике и прилике“