Стихови Александра Блока пуни су недоречености и слутње. У њима је књижевна критика уочила посебну метафоричност, иронију и гротескни дух негирања друштвених околности. Блок је у свом песничком изразу развио емотивност и лиризам, а његова поезија је „ишчекивање нечег новог, што ће доћи“, а што песник може да изрази симболима и музиком стихова.
НЕПОВРАТНО СИ ОТИШЛА У ПОЉА
Неповратно си отишла у поља.
На веки нек је свето Име Твоје.
Опет су заласка црвена копља
Пружила к мени оштрице своје.
Само Твоје од злата свирале
Тог црног дана уснама ћу таћи.
Ако су молитве у неповрат пале,
Да скрхан заспим у поље ћу заћи.
Ти ћеш проћи у златној порфири-
Но ја очи отворити нећу.
У свету сна дај ми да се смирим,
Да љубим пут обасјан и срећу…
О, ишчупај душу пуну море!
Са светима упокоји мене.
Ти што руком својом без промене
Непомично држиш копно и море.
