Почетак

 

 

ОТАЏБИНИ

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест', ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишô путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Кô врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем —
Животом својим, земаљским, и гробом,

Животом вечним — и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!”

 

НОВО ЛЕТО

Ту скоро, ја сам многе људе сретô
где један другом довикују, гредом,
и с пуним срцем: Срећно ново лето!”
Сви моји дани једнаки су, редом:

Ниједан дан ми ништа није дао,
те да га бројим изван оних други',
и да ми, данас, чега буде жао,
јер сви су били досадни и дуги;

јер сваког дана ја сам на ноћ чекô,
а сваке ноћи изгледô сам зору;
јер дан ми, сваки, сунцем душу пекô,
а ноћ ми, свака, доносила мору....

И свет се чуди, и погледа криво
човека који ни за шта не мари;
та мени срце предсказује живо:
јест лето ново, ал'су дани стари...


ИСТИНИТА ПЕСМА
 
Да когод знаде како мене боли
то што ме судба пасторчетом створи!
Колики терет моју душу мори!
И како душа преклиње, и моли!

И моје срце живо је, и воли.
Ал' о том једне не сме да прозбори!
И, као жижак, само себе гори...
о, нико не зна како љуто боли!

Па где су оне земаљске дивоте
рад којих човек Бога благосиља?
Зар има Бога? Вере? Поуздања?...

О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
ни друге наде, осим очајања!



ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА

1
У први сумрак летње ноћи једне
Ја сам Вас првом у животу срео;
Кроз сребрнасто магличасти вео
Ја спазих Вашег лица црте чедне.

И моје очи, земне, сласти жедне
Упреше у Вас поглед доста смео;
Тај смели поглед као да је хтео
да изда тајне једне душе бедне. 

Упознасмо се. И да бих Вас гледô
Изближе пођох с Вама напоредо;
И целог пута ја очију својих

Не скидох са Вас. И ма да смо доста
Са друштвом ишли, мени жеља оста:
Ја очи своје доста не напојих...

2
Од тога часа, у груд’ма ми плану
Нов пламен који тако слатко жеже,
од ког далеко црне мисли беже,
И који мелем привија на рану.

И мени зора кô да једном свану:
По мрклој ноћи, где северац реже,
Ослави јутро дивотно и свеже,
И сјајно сунце први пут ми грану.

Ја жељах да сте вечно покрај мене;
Да моја љубав никада не свене;
И венац лепих жеља ја сам плео.

Ал’ кад сам крај Вас био, ја сам дуго,
И врло дуго, казивô све друго,
Само не оно што сам рећи хтео.

3
Ускоро затим, као у роману,
Ми смо се нашли изван шумног града
У ком ми срце испуни се јада.
Ја Вас посетих у Вашему стану.

Тад врло много беше у мом плану:
И вера, љубав, и васкрсла нада
У лепше дане душе која страда
У мрклој ноћи, надајућ’ се дану.

И врло често ја сам код Вас био,
И слатки отров, не знајући, пио:
(И мене као да је нешто пило).

Све сам се више ја у љубав плео,
И сваког дана сам се себи клео:
Та рећи ћу јој данас, па шта било!

4
Ал’ кад бих к Вама дошао и сео,
Одлучив чврсто срце да отворим,
Осетио бих, свагда, како горим, –
При првој речи увек бих се сплео.

И зато, увек, ја хтео не хтео,
О другом чему са Вама говорим;
У души љуто самог себе корим,
Што нисам само мало више смео,

Па да за сутра више не одлажем,
Но да Вам, лепо и учтиво, кажем:
О, госпођице, ја Вас лепо молим,

Не замер’те ми што ћу рећи сада:
Ви томе, можда, нисте тако рада, –
Ал’ ја Вас много, здраво много волим!”

5
Једног мутног децембарског јутра
Ја пођох к Вама: морао сам кући.
До врата стигох: срце хтеде пући
При тужној мисли да ћу бити сутра

Од Вас далеко... Закуцах. – Унутра!” –
Ја уђох, ма да нисам смео ући,
И рекох: Збогом! Данас морам кући”.
Али у срцу, у души, изнутра,

Осетих боле страховито много.
Да речи једне нисам рећи могô.
Понудисте ме, и ја радо седох.

У мени борба била се очајна:
Да л’ да Вам кажем, ил’ нек буде тајна? –
И тад не рекох што Вам рећи хтедох.

6
Поздрависмо се. Већ сам шешир метнô. –
И ја ћу с Вама!” – Пођосмо из стана.
С погребног неба децембарског дана
На нас је лило једнолико, сетно.

Ал’ ми смо ишли задовољно, сретно,
Кô двоје драгих, испод кишобрана,
Кô да око нас, место сувих грана,
Свуд бије живот и пролеће цветно.

Ал’ брзо моја указа се мета.
О, зашто није била на крај света?!
Поздрависмо се; уђох у воз; седох.

И треће звоно одјекну, воз крете.
А моје мисли само к Вама лете:
Ја Вам не рекох што Вам рећи хтедох...

7
И целог пута – пут је дуго трајô –
О Вама само ја сам будан снивô,
И неодлучност себи пребацивô,
И, тога ради, љуто сам се кајô.

Што Вам не рекох, кад сам крај Вас стајô
Толико пута, и ћеретô живо,
Три речи?! Сад ми не би било криво,
И не бих земљу за небеса спајô.

У томе, тако, цео дан ми прошô,
У позно вече ја сам кући дошô.
Сутрадан писмо донесе ми пошта.

Од Вас је било. Пишете ми много.
Углавном ово: бих ли, као могô
Ствар једну донет’ и још много што шта”.

8
Да знате тада како ми је било –
Тај часак никад, никад не бих дао
Ни за што! Тад ми не би било жао
Нада мном да је смрт развила крило.

Полетех к Вама, моја лепа вило,
То исто вече; ујутру сам стао
Пред Вас, и тада мало нисам пао –
Да знате само како ми је било,

Кад спазих Ваше таласасте груди:
И ледни пламци и пламене студи
Кроз крв ми сташе струјат’, и ја седох...

Говорили смо и тад врло дуго
И ја сам доста брбљао све друго,
Само не оно што Вам рећи хтедох.

9
Пун месец, скоро, ја сам крај Вас био
Баш сваког дана: гонило ме на то
Изнутра нешто незнано, и за то
Све време ја сам своју љубав крио.

И, крај Вас, ја сам по ваздуху вио
Високе куле те се неба хватô.
И цео живот друкчије сам схватô,
И цео свет ми тада беше мио.

И када год бих, од Вас, кући дошô
О свему том бих размишљати пошô,
И покушавô тај проблем да решим.

И дајућ’ тако рачуна сам себи,
На чисто никад ја извео не би’:
Да према Вама ја нешто не грешим?

10
Ја отпутовах. Дан раније, ми смо
По зимском дану прошетали мало.
И тад ми, успут, беше на ум пало
Од куће да Вам пошаљем једно писмо...

И доста дуго видели се нисмо.
Колико мука то је мене стало!
До душе, ја сам писô, ал’ нимало
Не беше налик на љубавно писмо

Што Вама послах. Кад, једнога дана,
Ја Вас угледах сред Калемегдана,
Међ младим борјем, и у полутами.

И место к Вама да полетим слепо,
Ја Вас поздравих, учтиво и лепо,
Јер тад, на жалост, не бејасте сами.

11
Но да сте били баш и сами тада,
Ја мучно да бих приступити смео,
Још мање рећи што сам рећи хтео.
То питање ми здраво тешко пада,

Јер ја сам човек који ретко када
Да није своју црну судбу клео:
И онда кад би какву радост срео,
То би, и увек, била бездна јада.

Због тог ми није никад на ум пало
У слатку љубав да запливам мало,
Иако желим да у њој огрезнем,

Да у њој живим дуго, дуго, трајно, –
Да волим, волим истински, бескрајно,
Ал’ за тим само ја могу да чезнем!...

12
О, зар је грешно волети, млад бити?
Нашто је, онда, Бог стварô човека
И варао га да га срећа чека, –
Кад сам му кида најдивније нити?!

Ил’ што је морô баш у једном свити
Сав бол земаљски, и наредит’ нека
Сва осећања, танана и мека,
у душу му се, сва, морају слити?...

А, можда, Бог је, преко њега, хтео
Да Себе слави, да му се свет цео
Још диви, да га верује и моли...

И у тој слави што човека трати
Бог заборавља утехе му дати: –
Бог, можда, не зна да то њега боли...



Рајићева песма Једна интимна историја" посвећена је кћери Јанка Веселиновића Персиди.

 

МОЈ ЖИВОТ*

Расклапа зора трепавице сане,
И буди данак са својега крила:
Устани, драги, ноћ је веће била!
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру: нема уља ко да кане...

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Кô ти за уљем; мој дух, сваке ноћи,

И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти — али тога гласка
Нит чују, нити могу му помоћи...



НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
јер главу твоју венац сад покрива,
крај тебе други пред олтаром стоји —
проста ти била моја љубав жива!

Честитô сам ти. И ти рече Хвала!”...
А да ли знадеш да се у том часу
гранитна зграда мојих идеала
сруши и смрви у пепô расу?

Ал' не! Не видим од тога ни сена;
по твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена —
проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
ни горку судбу што сам тебе срео;
ја нећу клети чак ни самог себе,
јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речци?
О срећи својој човек вазда снива;
бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год да почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си писô њој, кô жени,
нек мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
и шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
у ком ће земља тело да ми скрива,
чућеш и опет са дна мога гроба:
Проста ти била моја љубав жива!”

Текст ове песме има биографски карактер, а мелодија је позајмљена од немачке песме "Das verlorene Glück".

 

ЗАШТО?

И ноћас, опет, седео сам, пио,
са људ’ма који тугу своју блаже,
У вину покој и заборав траже, —
и опет нисам задовољан био.

На душу моју тешки јад се свио;
ни вино мени ништа не помаже:
са сваком чашом сињи јад се слаже,
кô да се чемер с рујним вином слио! —

Што вечно туга, и јад, и бол расте? —
Што песма моја, тужна писка ласте
без гнезда, вечно да Бога призива?

Што вечно да сам бекрија а трезан?
Што вечно да сам слободан а везан?
Што да сам мртав сред живота жива?


ЗАВЕТ

Када умрем — смрт ће скоро доћи,
још трен који па ће закуцати
и на мога живота тамницу,
те расточит железне окове
што ми душу од постанка стежу,
и спасти је ропства вечитога, —
немојте ми руке прекрштати,
јер ми живом беху савезане.

Немојте ме у цркву носити,
јер кад год сам у Бога молио
да ме спасе невоље очајне,
он се свагда молби оглушио.
Већ ме право гробљу понесите,
копајте ми раку предубоку,
да ме мртва не огреје сунце,
јер мој живот студена је зима, —
нек ми буде од земљице топло.

Чело главе крст ми не стављајте,
јер сам био распет за живота,
већ навал'те гомилу камења,
нек се диже до неба високо.
Па кад дође час Страшнога Суда,
и кад мртви почну устајати,
нека тада све гробље оживи;
камен нек ми притисне гробницу —
само да се ја дићи не могу.

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
румен-ружу, мирисни босиљак,
већ по гробу пелен засадите,
горки пелен и оштру остругу:
кад је цео живот пелен био,
нашто ће ми после смрти ружа?

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
румен-ружу, мирисни босиљак;
јер кад гране прво премалеће,
из руже ће поникнут оструга,
из босиљка пелен процватити:
пелен ће вам горке сузе мамит,
а оструга срце раздирати,
што ми нисте завет испунили!


БАСНА О ЖИВОТУ

У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити,
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити

Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе кô гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком — пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. —
Хеј! мало пређе!” — анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живле ткати.
И танко ткиво све то више расте. —
И овде ваља неку шару дати.” —
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души — сутон, и у њему јаук:
—То пишти ласта, спутана у мрежу...

 

ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ

Стари снови наши нису били варка:
На Српскоме Југу нема више роба;
Пренула је снага Милоша и Марка,
Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Бог је дигô старе витезове наше
Што за род умреше у оружја звеци;
Њина трошна тела на Косову паше,
Ал' Дух њихов оста у њиховој деци!

Плинула је широм крв и љубав жарка,
Извидаше ране од Видова дана:
Наш је данас Прилеп Краљевића Марка,
И малена Бањска Страхињића Бана!

Слободна је раја, она душа чиста,
Над којом се, давно, заплакала Вила:
Цар Душана круна у Скопљу се блиста,
Над њом Бели Орô раширио крила!

Размрскане главе лежи гуја шарка,
Крв, кап по кап, тужном робу што је пила;
Пренула је снага Милоша и Марка,
По горама нашим опет пева Вила!...

 

ЉУБАВНО ПИСМО

Ти, можда, данас, у овом тренутку,
Са сузом бола, опет мислиш на ме,
Скривена негде, у каквоме кутку.

И твоје мисли, сплет жеља и таме,
Све теже могу да објасне сцену” –
И с тугом чекаш сад свршетак драме”...

Јест, ја сам збиља увредио жену
У теби што је, жену која воли,
Ту жену свету и благословену;

Ал' твоја љубав мене љуто боли.
Ја нисам за то. Ничег нема за ме;
Мој живот – стене и кршеви голи;

Твој – препун снаге и младости саме...
Ти волиш живот, зато волиш мене;
Ја дишем дахом очаја и чаме...

И ако желиш да ти живе зене
Не стамне брзо – ти се мене мани;
Јер, дете моје, младост брзо вене...

Мој живот – то су усеви у страни:
Њих пали жега, бију град и кише;
А земља посна, оскудна у храни,

Те никад, никад не донесе више
Човеку него што му гладном треба.
А он, сиромах, и крв своју сише

Те да прогута комад црна хлеба...
Та мука љута, вечита, до гроба –
То, то је Живот и Дарови Неба.

 

МОЈ САН

Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала – али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи нестô
живота древног дах последњи престô…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
aл’ тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће”.

 

НА КАРНЕВАЛУ

Једној дубровачкој дами под маском

И ја сам дошô да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си... Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
Кô и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило...