„Пред љубопитљивим Јевтићем, који га обазриво и благонаклоно, али и упорно, кад затреба и понављањем питања на измењени начин, проводи кроз све животне теме, укључујући и оне најосетљивије, београдски надбискуп се уверено, а не мање и уверљиво, представља као човек подједнако вернички отворен за мистичну јеванђељску Тајну вере, високи црквени часник свестан своје пасторалне одговорности, грађанин „своје Србије”, врхунски дипломата (стицајем околности, али симболички речито, хиронотисао га је угледни ватикански поклисар Едмонд Фархат), саосећајни комшија, сапутник у аутобусу или пролазник на улици, увек смерно радознао за боље упознавање ближњег, а то значи Човека.”

(Из предговора „Живот озарен позвањем вере и разума” Дарка Танасковића)