Ђорђо Нардоне: Зашто ме не воли?
Издавач: Моно и Мањана, 2012.
Књига Зашто ме не воли представља студију која осветљава обрасце женског понашања у партнерским односима. Занимљива је зато што није дата са научног аспекта угледног психолога и психотерапеута, већ из перспективе учесничког посматрача, човека који је деценијама био у непосредном контакту са женама у улози партнера, пријатеља, психотерапеута, колеге, учитеља, фасцинираног „задивљујућом способношћу жена да компликују себи живот”. Управо зато, писана питким, јасним стилом, књига није намењена ускостручном кругу људи, већ „обичним” читаоцима, пре свега, читатељкама. Конципирана је као приручник у коме аутор говори о љубавним грешкама, без тенденције да било кога оптужи и означи кривцем, већ да, откривањем учесталих и понављаних образаца понашања, који се у партнерским односима показују као погубни за опстанак везе, помогне женама у њиховом решавању. При томе, Нардоне наглашава да су описани модели понашања у везама само дисфункционални и да никако не могу да се подведу под домен психичких патологија. Истичући комплементарност у везама, он наглашава зашто књигу намењује женском свету. Са једне стране, данашња еманципована жена, по ауторовом схватању, има већу моћ у односу на мушкарца, па тиме је способнија и да унесе адекватне и потребне промене у заједнички живот. Са друге стране, Нардоне примећује да су жене склоније самокритици и самопреиспитивању, као и жаљењу на емотивно несређени живот. „Ретко ћете чути мушкарца који се жали на властите љубавне илузије, док жене чине то непрекидно. А као што се добро зна, прво правило за проблем солвер јесте да се ради на ономе ко се на проблем жали.” У књизи је уобличено и размотрено седамнаест сентименталних образаца (Успавана лепотица, Она која љуби жабе, Жена камелеон, Вештица, Жена бујица, Моралисткиња, Видарица…), а сваки од њих је поткрепљен и посебном животном причом. У завршници аутор објашњава и сврху књиге: „Циљ мога излагања ових седамнаест образаца и драматичних прича које се на њих односе јесте управо тај да понудим женама серију слика за подсећање које треба да користе на стратешки начин, да би тако учиниле мање крутим и прилагодиле сопствене тежње у односу с партнером.”
Ђорђо Нардоне је научник, предавач, психолог и психотерапеут који преко двадесет година развија неке модалитете интервенције засноване на моделу стратешког решавања проблема. Године 1987, основао је у Ареци и Центар за стратешку терапију са чувеним Полом Вацлавиком. У Центру су почели да спроводе и нов терапеутски приступ – кратку стратешку терапију. Иначе држи предавања, конференције и семинаре широм света и аутор је бројних књига које су преведене на многе језике.
Орнитолошки речник
Издавач: Матица српска, 2016.
Орнитолошки речник, замишљен и конципиран као посебан пандан Ботаничком речнику Драгутина Симоновића из 1959. године, представља исцрпни терминолошки зборник будући да садржи попис српских народних имена птица из најразличитијих (објављених и необјављених) извора, почев од најранијих времена до савременог доба. Лексикографски репертоар орнитонима обухвата 413 врста птица на српском језичком и историјском штокавском тлу. Како има различитих врста птица, оних које се стално и оних које се повремено гнезде на овим просторима, установљена је и класификација врста – птице станарице (присутне током целе године), гнездарице селице (присутне су током сеобе), зимовалице (присутне су током зимског периода) и луталице (птице присутне као ретки гости које немају сезонску правилност присуства). Свака врста је обележена адекватним знаком који се налази испред назива такве врсте. Научни називи родова, у оквиру којих су презентовани и називи врста, дати су на латинском језику и поређани абецедно. Иза латинског назива сваке врсте у загради су дати и најфреквентнији синоними који су се у одређено време употребљавали у зоологији. Такође, свака врста обухвата и српске ортониме (стручне, народне или преведене) који су поређани азбучним редом. Српски називи птица разликују се по типовима слова, тако да су најчешћи називи дати масним словима (болд) – што указује на нормативну употребу орнитонима, мање учестали називи означени су курзивом (италик), док су остали појмови исписани обичним слогом. Иза сваког појма у загради је дата и скраћеница која означава најстарији извор у коме се први пут помиње дати назив. Посебан део ове књиге чине и цртежи свих птица обухваћених речником. Ради лакшег сналажења, у речничком делу, поред појмова у угластим заградама, дати су и бројеви који упућују на адекватан цртеж у илустративном делу књиге. Поред ова два дела, публикација садржи и два регистра. Једно је именски регистар српских назива птица који упућује на латинске називе, а друго је документациони регистар организован по латинским називима родова и врста, док су испод постављени српски појмови дати у азбучном поретку. Овај јединствени речник, са нормативним и енциклопедијским карактеристикама, даје једнак допринос како науци о птицама, тако и науци о језику.
Драгана Миљковић: Поетика комедије
Издавач: Mediterran publishing, 2020.
Поетика комедије представља важну студију о комедији. У уводном делу књиге ауторка указује на проблем потпуно неиздиференциране дефиниције појма комедије што је утицало да се у људској свести изгуби јасноћа и представа шта би комедија и комично требало да буде и чему би требало да служе. Губитак појма, почев од губитка Аристотеловог одређења, имао је за последицу касније недовољно прецизне дефиниције. Све је то утицало и на разноврсност комедиографских облика комедије, који су кроз време настајали, нестајали и поновно се појављивали. Управо зато Драгана Миљковић даје и кратак историјски преглед комедиографских форми, без тенденције да буде исцрпна у том покушају, већ са циљем да обелодани многобројност комедиографских појава и укаже на њихов развојни ток, почев од њихових самих почетака – фаличке песме и сатирске игре па све до новијег театра апсурда, холивудских мелодрамских романтичних комедија и најновијих облика комичког исказивања, насталих под утицајем развоја интернета и електронских медија. Аристотел је описао трагедију и зато нам је остао његов рецепт како да је спознамо и реконструишемо. Документ о комедији, нажалост, заувек је изгубљен. Ауторка ово користи да на основу постојећег текста о трагедији, методом њене контрарне супротности, опише комедију и укаже на њене најбитније карактеристике. При томе, она комедији не приступа као некој врсти реконструкције Аристотелове поетике комедије, већ у свом научном приступу користи Аристотелов мисаони принцип о природи комедије, не испуштајући из вида и њен развојни пут од пре два миленијума до данашњег комичког искуства. Управо зато „Аристотелова реконструкција поетике комедије није могла бити ништа друго него њено поново исписивање”.
Тич Нат Хан: Мир је сваки корак
Издавач: Б. и., 1990.
Савремени начин живота, његова убрзаност, као и нагли развој технологије у знатној мери утичу да смо нефокусирани, растрзани, да не живимо аутентичним животом, већ да допуштамо да живот само пролази поред нас, несвесни његове лепоте и пуноће. Када бисмо могли да утишамо бучни и хаотични ток мисли и усредсредимо се на живот овде и сада, кога чине свакодневне ситнице, које могу да се посебним вежбама освешћују, имали бисмо знатно квалитетнији живот. Тич Нат Хан, вијетнамски зен мајстор, подучава нас, једноставним и разумљивим језиком, различитим медитативним вежбама, базираним на техници свесног дисања, које могу да нас доведу до тренутка „сада и овде”, што може да нам донесе мир, пуноћу и радост живљења. Пут душевног мира ће нас одвести нама самима, управо онаквим какви јесмо. Књига је састављена из три дела. Аутор читаоца у првом делу подучава техници свесног дисања у свакодневном животу, приступачној да се изводи готово на свим местима, не само на одређеном простору, чиме се освешћује садашњи тренутак и ситнице које живот значе. Затим нам показује како можемо управо свесност којом смо овладали да користимо у отклањању емотивних проблема. Да би у трећем делу књиге показао везу између личног постигнутог мира са миром на земљи, указујући да ова књига није само добра за појединца већ и за читаво наше друштво.
Тич Нат Хан (1926–2022) је био будистички монах, један од кандидата за Нобелову награду за мир 1967. године, мировни активиста и оснивач традиције Палм села у Француској. Тамо је писао, подучавао, бавио се баштованством и помогао избеглицама широм света. Редовно је и путовао по Северној Америци и Европи, држећи предавања о „уметности свесног живљења”. Објавио је преко стотину књига, од који више од 70 на енглеском језику. Био је и мировни активиста који је промовисао систем ненасилног решавања сукоба.
Хаим Шапира: Срећа и друге мале важне ствари
Издавач: Вулкан, 2017.
Књига Срећа и друге мале важне ствари је, рекло би се по наслову, једна од књига самопомоћи која читаоцима нуди брза решења за превладавање животних препрека и постизање личне среће. Међутим, она је нешто сасвим супротно. Већ на почетку аутор се јасно ограђује од такозваних „како да” књига објашњавајући: „У сваком случају верујем да нема организованих савета за срећу. Различитим људима потребни су различити водичи. Сумњам чак и да онај узани пут који води до среће пружа довољно простора за једну особу. Толико се разликујемо једни од других да ни организовано путовање, рецимо у Италију, не би задовољило жеље полазника. Док би неки посетиоци Рима желели да виде Сикстинску капелу и госте се различитим локалним пастама и црвеним винима, други би желели да се повежу са својим земљацима, проћаскају о бејзболу и смажу мало црвеног меса у локалном ресторанчићу с хамбургерима.”
Уместо тога аутор забавно, животно, духовито и убедљиво у кратким поглављима, ослањајући се на цитате Аристотела, Кјеркегора, Достојевског, Толстоја…, и стално се позивајући на омиљене ликове из детињства Винија Пуа и Малог Принца, нуди дубока размишљања о фундаменталним питањима људског постојања. Он разговорно расправља о доколици, бесу и љутњи, праштању, стрепњи, срећи, песимизму, детињству, о томе шта чини срећним жене а шта мушкарце, о осећањима, зависти, гордости, сујети, жељи, скромности, машти, задивљености обичним – уметности чуђења, о љубави итд., нудећи на тај начин читаоцу да изабере пут ка сопственој срећи.
Хаим Шапира је рођен 1962. године у Литванији. Године 1977, добио је звање доктора наука из области математичке генетике и још једно за истраживање математичких и филозофских приступа бесконачности. Ради као професор математике, психологије, филозофије и књижевности. Написао је седам књига које су постале бестселери. Држи предавања о креативности, стратешком мишљењу, егзистенцијалној филозофији и филозофији у дечјој књижевности… Такође је и успешни пијаниста.
Како одржати презентацију
Издавач: Дата статус, 2008.
Књига Како одржати презентацију припада библиотеци „Џепни менаџер” која нуди решења за свакодневне изазове са којима се менаџери професионално сусрећу. Међутим, како је књига тематски везана за презентације које су постале саставни део, поред менаџерске и других професија, и основношколског, и средњошколског, као и факултетског образовања, овај значајни водич може бити користан многима. Направити презентацију није само питање познавања Power Pointa и њему сличних програма, већ је и ствар овладавања многим вештинама уз помоћ којих може да се одржи помна пажња публике. Упутства крећу од усредсређеног размишљања које обухвата циљ презентације, публику и контекст у коме се презентација одвија, затим промишљања о теми презентације и начину њене организације, фокусира се и на ефективном увежбавању презентације, психичкој припреми и превазилажењу страха, као и начину ефектног говора и успешног одговарања на питања публике. Књига, опремљена и тестовима за самопроцењивање, садржи много практичних примера из стварног живота као и савете, који скрећу пажњу на појединости које зна само неко ко има искуства у овом послу. Дакле, публикација представља један сажет али садржајан практични водич намењен свима онима који траже експертска решења за вођење презентације, било да је реч о часовима, промоцијама, радионицама, семинарима или конференцијама.
Миријам Штајн, Грит Шаустер: Објасни ми љубав!
Издавач: Лагуна, 2015.
„Љубав је несхватљива, а односи су неописиво компликовани пошто мушкарци и жене једноставно не говоре истим језиком…” Овом реченицом Миријам Штајн и Грит Шаустер започињу књигу занимљивог наслова и још интересантнијег поднаслова – математичко објашњење односа између полова.
Дакле, како је љубав неподложна логици и како не постоје правила и смернице за све замке и проблеме, у недостатку јасних дефиниција а у присуству игара, погрешно протумачених сигнала и неретких разочарања, Миријам Штајн и Грит Шаустер, прва режисер, а друга програмер и видео-уметник, покушале су да се, на вечита питања о љубави, позабаве на другачији и крајње необичан начин – из угла математике. Књига је конципирана више као приручник за мушкарце јер им омогућава да се преко математичког приступа приближе женском начину размишљања и функционисања у љубавном животу. Помоћу графика, графикона математичких формула и правила, без икаквих научних претензија, на крајње духовит начин, илустрован конкретним примерима из свакодневног живота љубавних парова, ауторке покушавају да демистификују различита спорна питања. Почев од почетка везе и „фазе меденог месеца” до проблема који долазе када већ веза зађе у рутинизирану животну свакодневицу.
Миријам Штајм је рођенa 1977. године. Студирала је драматургију у Њујорку и Лос Анђелесу. Бави се режијом и аутор је многобројних текстова за телевизијске рекламе. Поред тога пише за бројне часописе. Са породицом живи у Берлину.
Грит Шаустер је рођена 1977. године. Након завршених студија компјутерске визуализације, радила је на развоју софтвера за децу, да би се касније остварила и као дизајнер, програмер, уметнички директор и видео-уметник. За свој рад добила је и бројне награде.
Бити библиотека(р)
Издавач: Библиотека града Београда, 2021.
Књига Бити библиотека(р), чији су приређивачи Јасмина Нинков и Исидора Ињац, настала је поводом деведесетогодишњице од почетка рада са корисницима највеће позајмне библиотеке у Србији – Библиотеке града Београда. Конципирана је интересантно и идејно и текстуално и графички. Представља спој, како јој то и сам наслов каже, библиотеке са једне стране, а са друге, значајније – библиотекара и њихове узвишене мисије да баштине и предано чувају свеукупно људско знање. Такође, у књизи је јасно истакнут спој између прошлог и долазећег, где ново не потире старо, већ је његова надоградња, о чему конкретно сведоче и речи приређивача – „Опет, кад год посетимо зграду Библиотеке, увек осетимо онај топли дух националне прошлости и историје нашег града, увек осећамо својеврстан пијетет према свему што је претходило данашњем тренутку.” Публикацију отварају инспиративне уводне речи Михајла Пантића који, сходно концепцији књиге, посебан акценат ставља на библиотекаре – „…бити библиотекар значи проводити дане у тишини која говори троструко гласније од буке и беса вртоглаво убрзаног и све бржег и бржег профаног свакодневља, одвиклог од читања.” Такође, у уводном делу истичу се и визионарске мисли Марије Илић Агапове, прве библиотекарке и управнице Општинске библиотеке, данас Библиотеке града Београда, која је давне 1929. године већ имала јасну визију модерне улоге библиотеке и библиотекарства.
Спој традиционалног и модерног дат је и кроз, фотографијама богато илустровани, хронолошки развој Библиотеке, где се већ самим насловом прошлост детерминише као „почетни терминал будућности”.
Како је управо мисионарска улога библиотекара најзначајнија, логично је да је највећи простор публикације посвећен радницима Библиотеке града Београда који кроз згуснуте, језгровите сентенце износе своје ставове о књигама, читању, библиотечкој и библиотекарској улози, док је нешто мањи, али не и неважан, део публикације посвећен и самој Библиотеци – њеном устројству, њеним фондовима, делатностима, наградама, зборницима, културно-образовним програмима…
Јасмина Нинков је библиотекар саветник и, од 2009. године, директор Библиотеке града Београда. Дипломирала је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Активни је учесника на значајним конференцијама, стручним скуповима, семинарима, радионицама у свету и код нас. Објављује и текстове у домаћим и страним часописима текстове о књигама, читању, библиотекарству и библиотечкој делатности. У оквиру неколико пројеката Европске комисије у области имплементације нових технологија у култури била је координаторка за Србију. Године 2011. објавила је и књигу Библиотеке 21. века.
Исидора Ињац је професор књижевности и виши библиотекар у Библиотеци града Београда, где ради као уредница културних програма. Учесник је, модератор и организатор бројних међународних културних догађаја. Такође, један је од аутора изложбе посвећене Милораду Павићу.
Срба Ђорђевић: Врањски речовник
Издавач: УСУД „Ава Јустин”, 2021.
Пето, и по речима аутора, последње издање Врањског речовника представља базу речи са њиховим значењима које су Врањанци користили у комуникацији од краја 19. века па све до данас. Нажалост, у последње време тај стари врањски језик је почео да се губи, споро и неприметно. Управо је овај речник и покушај аутора да од заборава отргне поменуто лексичко благо. По његовом сведочењу, добар део записаних речи је чуо од својих родитеља. Речи које су се користиле у врањском језику, временом су се стапале и претапале, користиле или нису, у зависности од потреба и околности, и постајале као такве саставни део идентитета Врањанаца, тако да аутор није имао потребу да наглашава и њихову етимологију јер су то „њихове речи, ма одакле дошле”. Речник садржи 7050 речи илустрованих и језичким примерима, који су по речима аутора провокативни, јер се у њима појављује и још понека непозната врањска реч, која читаоца мотивише да и њу пронађе у речнику. Свестан недовољне потпуности речника, Срба Ђорђевић је на крају оставио и пар празних страна, под насловом Сьг ми текна, допуштајући тако читаоцу да своје примерак обогати и неким речима које он зна, а које су изузете су из речника.
Поред бројних речи издвојених из говорне употребе Врањанаца, аутор посебно издваја речи којима се означавају боје, бројеви, занати, делови ношње (мушке, женске, дечје) махале и надимке, а које су карактеристичне само за врањски језик.
Срба Ђорђевић је рођен у Врању 1949. године. По завршеној Техничкој војној академији у Загребу, радо је као официр ЈНА и ВЈ у Скопљу, Врању, Приштини, Ђаковици и Нишу. Још као ђак основне и средње објављивао је стихове у локалном недељнику „Слободна реч”. Аутор је бројних песничких збирки. Члан је СКОРА-а, УСУД-а „Ава Јустин” и ВЕД-а. Живи и ствара у Врању.
Миле Новаковић: Државо, руке увис!
Издавач: Вукотић медиа, 2014.
Књига Државо, руке увис! је систематична и документована прича о 12. марту 2003. године и убиству тадашњег српског премијера др Зорана Ђинђића. То је уједно и готово невероватна прича о „Земунском клану” и банди од око педесет непочинитеља који су постали јачи и од државе, која се припремала, организовала и успела да изврши убиство најмаркантније личности власти, на прагу зграде владе. Аутор књиге, пуковник у полицији Миле Новаковић је после октобарских промена 2000. био руководилац оперативне групе „Поскок” која је разоткрила и ухапсила вође „Земунског клана”. Учествовао је и у откривању и хапшењу убица Зорана Ђинђића, као и у разоткривању многобројних починилаца низа кривичних дела из прошлости. Био је руководилац групе која је учествовала у саслушавању ухапшених учесника атентата. Управо из тих разлога, пошто је директно и активно био укључен у истрази и у контакту са свим актерима овог несрећног догађаја, аутор је могао да исприча једну живу, динамичну, замршену причу – расветљујући из дана у дан злочин по злочин (а било их је више од тридесет), говорећи о сваком криминалцу понаособ, улози коју је имао у клану, и њиховим компликованим међусобним односима. Међутим, „Земунски клан” је био само једна страна ове смртоносне полуге. У својој књизи Миле Новаковић открива и спреге између криминалаца са шпијунима и сарадницима из полиције, који су радили за њих, а неретко и прелазили отворено на њихову страну, везе које су они имали у судству, специјалним јединицама, обезбеђењу, обелодањујући тако „поражавајући рендгенски снимак једног времена”.
Миле Новаковић је рођен 1953. године у Пријепољу. Факултет политичких наука је завршио у Београду. Од 1976. почео је да ради као приправник у УКП Београд. На том месту се задржао 15 година. Од 1997. постаје помоћник начелника за општи криминал. После октобарских промена руководио је оперативном групом „Поскок”. На дан убиства Зорана Ђинђића био је на радном месту помоћника начелника УКП МУП и један од руководилаца формиране радне групе, која је поред других изнела главне послове полицијској акцији „Сабља”. Учествовао је у откривању и хапшењу Ђинђићевих убица. Такође је руководио групом која је саслушавала ухапшене учеснике атентата због чега је био одликован Орденом за храброст. Пензионисан је 2006. године. Своју прву књигу Отмице Земунског клана објавио је 2013. године.
Пабло Мартин Авила: Историјске енигме
Издавач: Лагуна, 2020.
Од самих почетака људске историје човек је био окружен многим мистеријама и загонеткама за које није имао рационално објашњење и прихватљив одговор. Изгледа невероватно, али и у 21. веку, у времену технолошког напретка и експанзије научних сазнања, постоји мноштво мистерија за које не постоји адекватно објашњење. Ова књига представља збирку од преко стотину најзначајнијих енигми које су интригирале човека откако је почео да се интересује за себе. Реч је о мистеријама које су вековима привлачиле највише пажње, за које постоје многе хипотезе али ниједно рационално објашњење. Оне су изнете у књизи хронолошким редом, са тачном географском одредницом и описаном културом којој су приказани феномени припадали. Описане су загонетке почев од настанка човека па све до енигме Вау!, интересантног случаја када су међународне станице за истраживање свемира ухватиле радио-сигнал непознатог порекла из сазвежђа Стрелац, чије је порекло остало загонетно и до данашњег дана.
Пабло Авила Мартин је издавач и аутор бројних књига научно-популарног садржаја.
Ричард Апињанези, Оскар Зарате: Фројд за почетнике
Издавач: Хинаки, 2001.
Књига Фројд за почетнике је савршен увод у живот и идеје човека чије откриће психоанализе је револуционисало наше ставове према менталним болестима, сновима, сексу, култури, религији. Приказана у документарној форми стрипа књига нас урања у свет Беча с краја 19. века у коме је Фројд одрастао. Она прати Фројда од његовог детињства, преко ране медицинске каријере, његов рад као терапеута, експериментисање са кокаином, његове теорије о несвесном, Едиповом комплексу и сексуалности. Упознајемо његову породицу, пријатеље и непријатеље, његове пацијенте. Његови психоаналитички термини са којима се често сусрећемо, као што су, рецимо, оно, ја, либидо итд., презентовани су на забаван, духовит и поједностављен начин без трунке банализације. Књига је посебно интересантна јер представља комбинацију фантастично осмишљених илустрација Оскара Заратеа и јасно и информативно презентираног текста Ричарда Апињанезија што јој је омогућило да за кратко време доживи велику популарност у свету и постане бестселер.
Ричард Апињанези је рођен у Монтреалу у Канади, 1940. године. У Великој Британији, на Универзитету Сасекс, завршио је докторске студије из историје уметности. Покретач је серије књига за почетнике, у оквиру које је написао Постмодерну за почетнике и Лењина за почетнике. Радио је као истраживач на Кингс колеџу у Лондону.
Оскар Заранте је рођен у Буенос Ајресу, 1942. године, где је све до 1970. радио као уметнички директор у неколико рекламних агенција. Године 1971, настанио се у Лондону као слободни уметник. У овој серији књига за почетнике илустровао је многе водиче. Такође радио је илустрације за романе, од којих је за један, 1994. године добио награду „Вил Ајснер” за најбоље илустровани роман.
