Како је све почело

Издавач: Младинска књига, 2012.

Књига Како је све почело, као што јој и сам поднаслов каже Истине и заблуде о свету који нас окружује представља неку врсту историјске енциклопедије која садржи мноштво, прво питања, па затим и одговора који откривају тачне а разоткривају погрешне информације, о многим познатим животним појавама које нас у свакодневници окружују, а које готово да рачунамо подразумеваним а тиме и неупитним. Управо у томе јесте и њена вредност – указује нам да аспекти нашег модерног света (културни, политички, верски, гастрономски, забавни, технолошки, научни… ) нису априори дати, већ да у далекој прошлости имају корене који су их формирали онаквим какве их данас затичемо. Књига, која нас враћа у само време настанка ствари, осмишљена је да забави и поучи истовремено. Састављена је од осам великих сегмената:

1. Државе и градови – поглавље које говори како границе држава и градова нису једном за свагда утврђене, већ их креирају не само географске околности већ и политика и разни сплетови случајних догађаја.
2. Јело и пиће – поглавље које нам објашњава порекло чувених јела; зашто се баш спремају на начин на који се припремају; како је настао редослед јела у послуживању и када су људи напустили своје куће и почели да обедују на јавним местима, специјално намењеним послуживању хране.
3. Највећи шоу на планети – поглавље које се бави спортом (питањима: зашто је спорт постао значајан за тако велики број људи; како су настала правила спорта; зашто у фудбалској екипи има 11 играча; како су тимови добијали своја чудна имена; зашто су одређени спортови укључени у Олимпијске игре а неки не; ко је направио први мексички талас; када су се Европом прошириле карте за играње и откуд слике племића на њима); музиком (питањима: како је некадашњи класични оркестар изгледао и како се развијао; зашто је квалитет виолина Страдивари и дан-данас непревазиђен; ко је измислио поп музику и зашто већина поп песама траје три и по минута…); циркусом (питањима: како је настао; када је уведена традиција кловнова и шта јој је претходило..); фотографијом и филмом (када су настале прве фотографије; како и зашто је настала реч „птичица“; ко је био Мајбриџ познат као „човек који је поделио секунду“; како су настале покретне слике и биоскопи; зашто је Холивуд седиште америчке филмске индустрије; зашто се Оскар, награда Академије филмске уметности и науке, зове баш тако…); ликовном уметношћу (питањима: какав је однос публике и савремене уметности; да ли уметност као драгоцена роба има везе са урамљивањем слика…)
4. Религија и мишљење – поглавље које се бави питањима: зашто се молимо склопљених руку; ко је одлучивао о томе које ће књиге ући у Библију; зашто је папино седиште баш у Ватикану; да ли је случајност што хришћани, Јевреји и муслимани Јерусалим сматрају светим градом; зашто су краве свете животиње у хиндуизму; како су настали исламски огранци; откуд порекло тероризма; ко је измислио политичку коректност; како је настала демократија; како се распао СССР; како је мењан однос науке и цркве; зашто се Фројд сматра оцем психоанализе; зашто волимо да читамо белетристику…
5. Открића и промене – поглавље које се бави питањима: шта је ДНК; зашто људска бића имају различите боје коже; да ли еволуција још увек траје; зашто су се развили различити језици; које би биле најстарије речи на свету; како је настао знаковни језик глувонемих; како је настао интернет; како се развијао телефон; ко је измислио СМС поруке; одакле је дошао ХИВ вирус; ко је дошао на идеју да споји анализу ДНК са форензиком; када је почело глобално загревање…
6. Живот и рад – поглавље које се бави питањима: ко је одлучио да се наши животи састоје од секунди, минута, сати, дана, недеља, месеца година; како су дани у недељи добили име; како се развијала радна недеља; ко је измислио модерну канцеларију; како је настала енциклопедија и како се развијала до данашњих дана; како се развијао новац; због чега се у Холандији гаји доста цвећа, зашто се у неким земљама вози на левој страни, а готово свуда на десној; како су настали солитери; како су настале цигарете…
7. Зашто се то тако ради – поглавље које се бави именима и презименима, различитим гестовима у различитим земљама, настанком наочара, пореклом традиционалних обичаја венчања, хороскопским знацима, Божићем и традицијом његовог прослављања, сујеверјем и амајлијама…
8. Рат и мир – поглавље које се бави питањима: како су настале нуклеарне суперсиле; зашто се у војсци носи униформа; како је настала подморница..

            Поред текста саставни део књиге су бројне и пажљиво биране илустрације, као и посебно графички издвојени уметнути текстови којима се додатно објашњава одређени аспект главног текста.

Хорхе Букај: Класичне приче да боље упознаш себе

Издавач: Pi-press, 2017.

Свет народних бајки, пун „тајних кодова” и скривених порука, одувек представља велики изазов за различите интерпретације. Наизглед једноставне, ове приче садрже читаво искуство једног народа, друштва или групе у којима су настајале, са циљем да се тако у занимљиву причу преточено искуство на лак и забаван начин пренесе следећим нараштајима. Поуке које оне нуде су двоструко динамичне – нису исте за све, а чак и иста бајка појединцу може да откључа једну истину, да би се након неког каснијег читања увидела нека сасвим другачија поука од првобитне. Аутор обрађује петнаест класичних прича (почев од Ружног пачета, Пепељуге, Дамба, Пинокија, Ивице и Марице па све до приче о Одисеју).

Схема књиге јасно се издваја. Букај у сваком поглављу има уводни део у коме нуди информације о историји приче и све податке у вези са њом до којих је могао да дође, затим следи сама прича казивана ауторовим речима, конципирана тако да у највећој мери одговара оригиналу, а затим следи и Поука – традиционална, општеприхваћена, позната порука приче, након чега долази и последњи део сваког поглавља под насловом Друга врата. Завршни део је намењен читаоцима да им укаже пут у једно ново читање и тумачење класичних прича који ће им помоћи да допру до самих себе, открију који су то психички механизми који нас подстичу на боље делање и они који нас чине пасивним. Публикација обилује и одломцима из многих књига са овом тематиком, а које су писали психолози, психоаналитичари, књижевници, филозофи… Њена концепција подразумева и подстицање конструктивног читања које провоцира и читалачку активност, анализу и интерпретацију текста, „учитавање” сопственог искуства, размишљања и знања. Тек тада читање може да има и преображујућу вредност. Па чак и ако конструктивно читање изостане, читалац ове књиге, по ауторовим речима, само је на добитку:

„У сваком случају, ако ти после читања ниједна прича не открије ништа о твом унутрашњем бићу, макар ћеш поново проживети чаробно искуство што си посветио јединствен и безбрижан тренутак девојчици и дечаку који си био некада, у доба кад неко седне крај тебе и једноставно ти исприча какву причу.”

Хорхе Букај је аргентински психолог и гешталт психотерапеут. Рођен је 1949. године у Буенос Ајресу. Ради као психотерапеут и предавач на Универзитету у родном граду. Такође, водитељ је и бројних групних терапија, семинара, курсева и учесник на многобројним научним конференцијама. Уредник је часописа Здрав дух. Његове књиге, из области белетристике и психологије, врло брзо су постале бестселери и преведене су на више од двадесет страних језика.

Ото Ранк: Мит о рођењу јунака

Издавач: Академска књига, 2007.

Ото Ранк, Фројдов ученик и припадник друге генерације психоаналитичара, као изванредни познавалац књижевности лако је могао да своју научну пажњу усмери на подручје мита, прецизније мита о рођењу јунака, и психолошки га интерпретира као „индивидуалну активност фантазије”, у чијем настанку битно учествују несвесне душевне снаге. Као резултат тога 1909. појавила се његова студија „Мит о рођењу јунака”, којом је одмах скренуо пажњу Фројда и његових следбеника на себе. Разматрајући митове о Саргону, Мојсију, Карни, Едипу, Парису, Гилгамешу итд., Ото Ранк увиђа утврђене шаблоне, дајући и њихово психоаналитчко расветљење, који се у овим митовима појављују:

            -јунак је дете отмених родитеља, најчешће краљевског порекла;

            -његовом зачећу претходе различите запреке и компликације;

            -за време трудноће пророчанство најављује опасност будућег детета најчешће по оца;

            -по налогу оца дете треба да буде убијено или одстрањено;

            -дете бива у једном ковчежићу или корпи бачено у воду;

            -спасавају га или животиње или обични људи, а доји га нека животиња или жена из народа;

            -кад одрасте, дете после низа перипетија налази биолошке родитеље, свети се оцу и бива признато као јунак итд.

Ото Ранк (1884–1939) пореклом је из сиромашне јеврејске породице која је живела у Бечу. Био је један од најупорнијих следбеника Сигмунда Фројда и његовог психоаналитичког покрета. Уз Јунга и Адлера сматран је за Фројдовог наследника, али се  разишао са својим учитељем и 1926. године преселио се у Париз, одакле је касније прешао за Америку, где је умро 1939. године. Његова најзначајнија дела су: Мит о рођењу јунака, Мотив инцеста у песништву и сагама, Значај психоанализе за духовне науке, Траума рођења, Техника психоанализе итд.

Ричард Вебстер: Енциклопедија празноверја

Издавач: Leo Commerce, 2009.

Сујеверје је заокупљало човека још од древних времена, када је био неук. Ипак зачуђујуће је што празноверје привлачи човека и данас, у време када су многи феномени човеку познати и научно објашњени, и не представљају више за њега нејасну опасност. „Човек је данас празноверан онолико колико је то одувек био. Да ли сте некада куцнули о дрво или заобишли мердевине? Јесте ли срећни када угледате оштар врх и додирнете га, јер знате да ће вас читавог дана пратити добра срећа? Да ли сте икада везали чвор на марамици, држали палчеве или рекли ̒истина̓ некоме ко је кинуо?” Аутор ове енциклопедије Ричард Вебстер је успео да сакупи преко пет стотина појмова који објашњавају занимљива, чудна, бизарна, готово застрашујућа празноверја распрострањена широм света, осврћући се и на њихов историјски развој. Дакле, полазећи од древних до савремених веровања, Енциклопедија празноверја нуди обиље појмова који су везани за најшашавија човекова уверења – инсекти, бројеви, цвеће, храна, птице, месеци итд. Такође, појмови уврштени у књизи се односе и на извесне професије или хобије које су склоније да развијају посебне системе сујеверја, као ирационални одговор на неизвесност исхода у послу – спортисти, глумци, морнари, рибари коцкари… Иако у форми енциклопедије, књига је више забавног него информативног карактера.

Ричард Вебстер, рођен 1946. године на Новом Зеланду, јесте забављач, мађионичар, говорник и писац чије се интересовање углавном везује за метафизичку тематику и парапсихолошке појаве. Аутор је преко стотину књига, које су преведене на око тридесет језика. 

Данијел Клајн: Сваки пут кад пронађем смисао живота, они га промене

Издавач: Плато, 2017.

Са 19 или 20 година Данијел Клајн је одлучио да студира филозофију као главни предмет на колеџу, желећи да, пре свега, научи од великих филозофа како најбоље може да се живи сопствени живот. Како би помогао себи у својој намисли, почео је да води и белешке у свесци са натписом Језгровите изреке. Свеска је садржала филозофске цитате који су својом поруком допрли до њега, скренули му пажњу и давали смернице за бољи живот. Сваки од цитата би и коментарисао са по неколико речи. Са Језгровитим изрекама је завршио средином својих тридесетих година, да би око четири деценије касније, у осмој деценији живота, аутор понудио проширену и прерађену колекцију „сажетих филозофских прописа” заједно са искреним, често духовитим, размишљањима о сваком од њих, разврстаним без хронолошког реда или посебне категоризације већ произвољно, путем личних асоцијација. Данијел Клајн указује и на „пропуст” западњачке филозофије, која питање квалитета живота ставља у други план, истичући питања епистемологије и логике. „Уз неколико пријатних изузетака, савремени академски филозофи препуштају читаву ту ствар с начином живота водитељима дневних телевизијских емисија, елегантно обученим мотивационим говорницима и поп гуруима, који имају обичај да се појављују у лепршавим одорама. Према универзитетским предавачима, трагање за одговором на питање како живети дефинитивно није подухват ни за једног савременог филозофа који држи до себе… Лично немам проблем с гуруима масовних медија или мотивационим говорницима како год се они облачили; сигуран сам да се искрено труде да одговоре на фундаменталну потребу у свима нама. Али неки од великих филозофа износе заиста проницљиве, трајно релевантне идеје о добром животу и била би штета када би те идеје постале изгубљене за нас под гомилом поп слогана…” Управо зато, аутор нам открива мисли Епикура, Аристотела, Сартра, Камија, Расела, Ничеа, Бејкона, Хјума итд., осветљујући их својим мудрим, луцидним запажањима, насмејано и духовито. Управо та приповедачка лежерност, где у анегдотским дигресијама, уз мноштво „филоштосова”,  помиње своју породицу, пријатеље, колеге, чак и свог пса Снукерса, чини књигу хуморном, питком, разговорном и забавном, тако да је, у вези са њом, апсолутно адекватан закључак Мајкла Мекгира: „Много је књига које нуде дегустацијски мени залогаја филозофије.  Данијел Клајн је у стању да од њих направи журку.”

Данијел Клајн, рођен 1939. године, јесте амерички филозоф, хумориста и писац. Основне студије филозофије завршио је на Харварду. Након кратке каријере у телевизијској комедији, почео је да пише књиге, од трилера и мистерија, до књига са хумористичним освртом на различите теме из филозофије. Његова прва књига Платон и кљунар уђу у бар одмах је постала бестселер Њујорк тајмса.

Порука скривена међу латицама

Издавач: 4SE, 2017.

Порука скривена међу латицама луксузно је опремљена публикација која открива раскошан и једнако леп симболички свет цветова.

            Наши преци су, у блиском додиру са природом, вековима тумачили значење цвећа кроз митове, легенде и веровања. У прошлости, када су емоције биле затомљене, а њихово јавно исказивање забрањено, најбољи начин за прећутано преношење порука љубави, жудње, усхићености или туге и патње, био је богат симболички језик латица (тзв. флорографија). Познавање говора цвећа сматрало се не само саставним делом опште културе већ и неким видом престижа. Чак и у наше технолошко време, када су се начини комуникације знатно променили а осећања постала нескривена, тајни говор цвећа и даље не губи драж. Из тог разлога настала је и ова књига. Називи цветова су дати азбучним редом. Богата симболика сваког цвета згуснута је у једну реч која најбоље обухвата њена значења. Свака овако сажето дата одредница илустрована је поетичним изразом – стихом из народне песме, покојом пословицом, мудром мишљу великана, или стиховима наши чувених песника, а све је додатно пропраћено уметничким фотографијама чији је аутор Бранко Сујић.

Татјана Стефановић Станојевић: Љубав или трип

Издавач: Дата Статус, 2020.

У савремено доба које је обележено различитим глобалним кризама: вртоглавим напретком технологије, брзим начином живота, еколошким катастрофама, пандемијама, светским миграцијама итд., данашњи појединац је, свакако, збуњен и несигуран, упитан како би требало живети и носити се са честим, надолазећим проблемима. Едиција Мала књига психологије, којој припада и ова публикација, осмишљена је управо са практичним циљем –  да заинтересованим читаоцима понуди помоћ у сагледавању и разрешавању свакодневних животних проблема и недоумица. Дела обухваћена овом едицијом, строго научно утемељена,  из различитих су области психологије и на једноставан, сажет и питак начин презентују разна савремена научна достигнућа која имају и своју применљивост у свакодневном животу.

Љубав или трип говори о феномену љубави који, иако свеприсутан, са научног аспекта није тако често третиран и истраживан. Разлог томе лежи и у самој „нестабилности” појма којим је феномен широко детерминисан, а који ауторка, управо из тог разлога, назива „псеудопојам” – реч којој су се и на општем, кроз историју, и на индивидуалном плану приписивала различита значења. Управо због тога, овај хиперинклузивни појам сведочи „да љубави има колико и љубавника”. Сагледавајући љубав кроз време, у хронолошком развоју, од античког доба до данашњих миленијалаца, ауторка успева да понуди и свој концепт, своју теорију љубави, названу ТриП. Отуд и двосмисленост наслова публикације који се односи и на замагљено значење (трип) самог термина “љубав”, и на нови научно-теоријски концепт (ТриП) до кога је ауторка, бавећи се овим феноменом током дугог низа година, дошла. Теорија ТриП открива љубав састављену од три нагонске компоненте, од три П: привлачност,  пожуда, приврженост. Детаљно разлажући порекло и природу привлачности, сексуалне пожуде и привржености, ауторка врши и класификацију љубави у четири типа: Еротски позитивац, Самодовољни љубавник, Романтични  контролор и Уплашени освајач, са њихових десет комбинација. Поред тога, у књизи су дати тестови који читаоцу могу да помогну да формира свој лични љубавни профил, што ће му обезбедити да активно утиче и на сопствени љубавни живот – да га боље упозна, разуме и побољша.

Татјана Стефановић Станојевић је рођена 1963. године у Нишу. Звање доктора наука из психологије стекла је 2002. године на Одељењу за психологију у Филозофског факултета у Београду. Ради на Департману за психологију Филозофског факултета у Нишу као професор развојне психологије. Ауторка је бројних научних монографских публикација, као и стручних радова штампаних у научним часописима и зборницима.

Стефан Гарније: Како да живите као мачка

Издавач: Блум, 2020.

Ова обимом невелика, симпатична и духовита књига, која ће се, пре свега допасти љубитељима мачака, без икаквих научних претензија, нуди један онеобичен концепт – поглед на живот из мачије перспективе. Посматрајући дуго свог мачка Зигија, аутор ове публикације је дошао до закључка да мачке умеју да живе много боље него људи, и да би се из њиховог примера могло доста тога научити о безбрижном, опуштеном и квалитетном животу, како на личном, тако и на професионалном плану.

            „Мачке воде живот који им омогућава да живе без стреса, јер за њих постоји само један приоритет: њихова добробит! Ако будемо подражавали њихов начин живота, можемо отворити нове видике, нове погледе на свет, а истовремено другачије и дубље разумети себе…”, тврди Стефан Гарније на почетку књиге. У наставку он низом примера, организованих у кратка поглавља (која се увек отварају неком мудром мишљу о извесној мачјој карактеристици, духовито илустрованом) открива како су мачке: слободне, харизматичне, смирене, мудре, горде, радознале, неосетљиве на критику, независне, самопоуздане, прилагодљиве, спокојне, искрене, проницљиве, благе, наметљиве, опуштене у свим ситуацијама итд., а кроз све примере упућује и читаоца како би поменутом особином могао да конкретно оплемени свој живот. Рецимо, у поглављу Мачка зна како да нађе забаву у свему, које почиње Монтењевом мишљу: Кад се играм са својом мачком, ко зна да ли се она више забавља са мном или ја са њом?, аутор објашњава: „Играње је једно од главних занимања ваше мачке, а лов је његов део, колико год окрутно деловало када је видите како сатима бацака осакаћеног, пољског миша, како пушта јадничка да побегне неколико центиметара пре него што поново насрне на њега. Али то је начин на који се мачка забавља, баш као што смо ми људи смислили безбројне начине да се насмејемо и забављамо!” Затим наставља о применљивости овакве особине у људском животу: „Главни предуслов за срећу јесте да знате како да се забављате… Научите како да се смејете (пре свега како да се смејете свему), како да не схватате себе сувише озбиљно, како да заборавите на свој друштвени положај… Представа о себи, претварања на која смо навикли… Морамо заборавити све то, све оне људске особине које нас спречавају да се забављамо и смејемо.”

Стефан Гарније је рођен 1974. године у Лиону. Аутор је више књига, есеја, песама и бројних новинских чланака. Његова професионална каријера је богата и разноврсна. Радио је као инжењер звука, столар, веб-дизајнер, трговац аутомобилима, мајстор, певач, рачуновођа, менаџер хотела, шанкер, блогер, агент за некретнине, блогер, председник једне компаније за лого дизајн… Живи и ствара у свом родном граду у Француској.

Ричард Винтер: Још увек досадно у царству забаве

Издавач: Препород, 2010.

У овој књизи Ричард Винтер се бави распрострањеном болешћу савременог човека – досадом. Мотивисан предавањима о досади, која је држао у Орланду у Флориди, заинтригиран проучавањима овог сложеног савременог феномена, аутор је написао књигу као покушај да разуме „нешто од сложености овог често збуњујућег света у коме живимо”. Сагледавајући досаду из различитих углова (историјског, социолошког, психолошког, уметничког, културолошког…), Ричард нуди комплексну слику животне утрнулости која, парадоксално, у доба када нам је забава најдоступнија, постаје епидемија данашњице. Почев од историје самог појма, Винтер прати и појаву овог феномена у модерном времену када је савремени човек преплављен бујицом забаве, у сталној помами за спектаклима и јефтином разонодом, при томе, тачно дочаравајући и само осећање отупелости, кроз цитате песника, књижевника, филозофа, психолога итд… Такође, он објашњава и узроке досаде, који, пре свега, леже у броју радних сати драстично смањених у ново време. Средином 19. века просек је био седамдесет радних сати, што би отприлике значило дванаесточасовно радно време, укључујући и суботу. Након велике кризе из 1929. године тај број се смањује на педесетак, док данашњи човек очекује да ради мање од четрдесет сати недељно. Уз то, требало би узети у обзир да се и животни век човека драстично продужио. Дакле, пре једног века човек је радио седамдесет сати и живео у просеку четрдесет година. Данас је то готово обрнуто. Човек ради четрдесет сати и слободно може да очекује да ће живети седамдесет година, те му, како је израчунао Роберт Ли, преостаје неких 33.000 сати слободног времена које треба испунити. Испоставља се да он више није у стању да забави самог себе и зато се ослања на машинерију забаве, што му због развоја технике и технологије није никакав проблем. Међутим, парадокс је управо у том технолошком развоју који од човека данашњице не захтева никакво ангажовање, већ га чини пасивним, а временом равнодушним, тромим, препуштеним и апатичним. Све ово почиње открићем телевизије  (слушање радија је, ипак, по аутору, нешто друго „негде између пасивности и учествовања”) која убија машту, чини комуникацију лаком и изопштава човека од других, чиме је створено погодно тло за развој тзв. „кауч и чипс генерације”. Када се томе дода и развој рачунара и појава интернета, рекло би се да човек не може ни да има време за досађивање. А дешава се нешто сасвим супротно. Осмишљена је култура која је више илузија него стварност, са једне стране. Човек постаје изопштен из правог живота, изолован. Са друге стране, вишак садржаја прави досаду, а не неиспуњено време. Уроњен у океан информација, савремени човек постаје збуњен, не може више да разазна битно од небитног, презасићен је сензацијама урбаног света, што нужно води равнодушности, неосетљивости, одсутности – досади.

            Дакле, досађивање јесте последица, пре болест, савременог начина живота, али ретко ко се до сада озбиљно бавио овим феноменом. Ричард Винтер је успео да систематично уђе у срж проблема и читаоцу, са више страна, приближи смисао свакодневне рутине, помажући му на тај начин да досаду прво препозна, а затим се и успешно избори са њом.

Ричард Винтер је рођен 1943. године у Великој Британији. Ради као психотерапеут, саветник и професор практичне теологије. Као рођени Британац, завршио је медицину и психијатрију у Енглеској да би се преселио у Сједињене Америчке Државе, где је живео све до 1992. године. Отац је четворо одрасле деце. Поред књиге  Још увек досадно у царству забаве, написао је и књигу Усавршавање себе до смрти.

Марк Миодовник: Скривени свет око нас

Издавач: Лагуна, 2019.

Друга по реду књига Марка Миодовника нас упознаје са скривеним, необичиним, чудесним својствима материјала који нас свакодневно окружују (бетон, пластика, стакло, папир, чоколада итд.), који су толико присутни у нашем животу да их сматрамо баналним и подразумевајућим, недостојним наше пажње до те мере да их и не примећујемо. Опсесија материјалима аутору се још као средњошколцу појавила, несрећним случајем када му је на платформи лондонског метроа нападач жилетом нанео рану од тринаест центиметара. Дајући изјаву у полицијској станци, он је посматрао оружје којим је нападнут, и одједном се код њега појавила опсесивна заинтересованост за челик. Моментално почео је да примећује ствари направљене од челика. Посматрао је кланфу од челика, врх хемијске оловке, очев привезак за кључеве, лимарију кола, касније и кашику којом је јео. Почео је да поставља себи питања зашто се неки материјали понашају тако као што се понашају, и имају својства која имају. Његова опсесија није се само зауставила на челику. Временом је студирао материјале на Универзитету Оксфорд, докторирао на легурама за млазне моторе и радио као научник за проучавање материја и инжењер технологије у највећим светских лабораторијама. Фасцинација је ишла даље, па је направио и колекцију материјала више од хиљаду експоната.

Своју заинтересованост за материјални свет око себе аутор објашњава: „Волимо да сматамо себе цивилизованим бићима, али та цивилизованост великим делом почива на нашем материјалном богатству. Без свих ових ствари зачас бисмо били осуђени на исту елементарну борбу за опстанак као и све остале животиње… У том смислу материјални свет није само показатељ развоја наше технологије и културе, он је саставни део нас. Ми смо га измислили, ми смо га створили, а сад он чини нас оним што јесмо.” Зато је циљ ове публикације да читаоцу дешифрује и расветли материјалну грађу света око нас, да му пружи увид у унутрашњу конструкцију материјала и помогне му да материјалност разуме. Као полазиште за садржај своје књиге Миодовник је узео једну своју фотографију са крова, и са ње одабрао десет материјала који га окружују – челик, папир, бетон, чоколада, пена, пластика, стакло, графит, порцелан, имплант. Сваком од ових материјала посветио је по једно поглавље, посебно приступајући, било из историјске, или техничке, или културолошке или помало личне перспективе, закорачујући истовремено и у њихову невидљиву, атомску природу, како би на суштинском нивоу дочарао начин на који се они понашају и својства која имају. Како би што верније била испричана прича о стварима, публикација обилује и бројним илустрацијама. Стил којим је књига писана је читаоцу јасан, занимљив и понекад сасвим неуобичајен (рецимо прича о пластици дата је у форми филмског сценарија).

Марк Миодовник је британски научник рођен у Лондону 1969. године. Бави се проучавањем материјала, писац је и популаризатор науке, ради као професор на Јуниверсити колеџу у Лондону. Претходно је био на челу Групе за истраживање на лондонском Кингс колеџу. Такође је суоснивач и библиотеке материјала. Гостовао је у многим емисијама на BBC-ju. Водио је телевизијске програме и документарне серије. За књигу Скривени свет око нас добио је престижну награду Краљевског друштва.

Никол Аврил: Речник љубавне страсти

Издавач: Службени гласник, 2013.

Речник љубавне страсти није класично лексикографско дело, већ више представља збирку есеја чији су наслови само уазбучени. Како јој сам назив каже, њену тематску окосницу не представља љубав већ страст. Дистинкцију између ова два феномена ауторка јасно објашњава: „Страст није љубав. Између то двоје не постоји само разлика у интензитету него и у суштини. Често је потребан читав живот да човек открије како у страсти има више мржње него љубави, више неутаживе жеље за поседовањем другога него алтруизма, више нарцисоидности него самоодрицања, више жеље за апсолутним него сензуалности, више сна него стварности, више стварања него природе… Страст је, чини се, и оно када агресивност превлада узајамност, мржња љубав, воља за доминацијом жељу, лакомост насладу, рат мир, стисак миловање, опсесија мелодију, повик песму, убиство пожуду. Страст би у односу на љубав била оно што је канибализам у односу на гурманлук.” Управо зато овај речник представља раскошну илустрацију страсти кроз разне књижевне, филмске, уметничке, биографске реминесценције, оплемењену мислима о мушко-женским релацијама знаменитих људи.

Никол Аврил, рођена 1939. године у Рамбујеу, јесте француска списатељица, академик, модел и глумца.

Ролф Добели: Вештина јасног мишљења

Издавач: Лагуна, 2012.

 Као способан предузетник и аутор два романа, Ролф Добели је решио да почне да бележи списак  системских мисаоних грешака, које је током своје списатељске и пословне каријере уочавао. Када говори о грешкама у мишљењу, он подразумева одступање од јасне и оптималне рационалности и логике. И реч „системски” је овде употребљена да би се истакла доследност образаца, јер када греше, људи углавном чине то увек на исти начин. Бележећи ове грешке у  начину размишљања, аутор није имао амбиције да их објави, али је приметио да су изузетно корисне, како на економском плану његове предузетничке делатности, тако и на приватном плану. Увиђао је сопствене као и грешке других, па је успевао да их благовремено отклони без веће штете и већих последица по свакодневни живот. На тај начин је, како сведочи, снагу ирационалности успео да обузда и стави под сопствену контролу. „После Бенџамина Френклина муња и гром нису били ни ређи ни слабији ни тиши, али нас више нису толико плашили; а то важи и за сопствену ирационалност када је упознаш.” Сазнавши за ову необјављену збирку, многи његови пријатељи су почели да се занимају за њу, тако да је своја запажања почео да објављује као колумне у два часописа – Франкфуртер алгемајне цајтунг и Зонтагс цајтунг, што је најзад довело и до објављивања ове публикације.

            Ова интересантна и домишљата књига кроз педесет и две грешке у мишљењу које је, како поднаслов саветује, „боље препустити другима”, води читаоца у саму срж људског мишљења и његове неисправности.

            Навешћемо само неке од описаних мисаоних грешака.

            Предрасуда опстанка – пошто се успех види много чешће него неуспех, ми систематски прецењујемо шансе за постизање успеха. Рок звезде су свуда око нас. И сви су успешни. Ниједног новинара не занимају пропали музичари. Они су невидљиви. Зато посматрач са стране види само успешне и олако процењује да је успех лако доступан, а његова вероватноћа је мало већа од нуле.

            Илузија пливачког тела – раширена је заблуда да су пливачи добро грађени због пливања, управо супротно. Они добро пливају због своје телесне грађе. Слично томе, козметику рекламирају увек привлачни женски модели. Стварају илузију да је њива лепота резултат козметичког ефекта, а у ствари, супротно је. Оне су због своје лепоте изабране да рекламирају адекватне козметичке производе.

            Ефекат гомиле – свеприсутан је. Међутим, ако маса људи тврди неку глупост, не значи аутоматски да је то и истина. Ако група људи зури у небо, и ми ћемо рефлексно погледати нагоре. На концерту ако неколицина крене да аплаудира, креће и цела сала. Хумористичке телевизијске  емисије овај ефекат добро користе, убацујући наснимљен смех на стратешким местима, чиме додатно мотивишу гледаоце да се смеју итд. То је ефекат гомиле који има своје еволуционо порекло и објашњење. Наиме, у праисторијско време придруженост гомили је била добра тактика за преживљавање. Ако би прачовек у лову видео да његови саплеменици одједном почињу да беже због уочене опасности, моментално би и он то учинио, јер није имао времена да размишља да ли је одлука исправна или не. Тај образац је остао толико укорењен у човеку да и данас успешно опстаје, мада нема везе са преживљавањем, нити са исправним начином мишљења.

            Парадокс избора – када је више мање. Живимо у време када као ниа избор није био раскошнији. Супермаркети су опремљени са небројеним врстама различитих производа. На интернету на понуди нам стоје милиони књига. Човек може да одабира посао међу хиљадама занимања, а исто толико постоји туристичких дестинација које може да посети на одмору. Иако је богат избор заправо одраз животног благостања, он има своје негативне стране. Амерички психолог Бери Шварц наводи три битна разлога због којих велики избор изазива незадовољство. Прво, он доводи до душевне парализе. Експерименти су показали да ће у одређеној продавници купци лакше да се определе за куповину неког производа ако је понуда различитих врста истог тог производа знатно оскуднија. У случају већег избора, муштерија је једноставно збуњена, не зна за шта да се одлучи и због тога углавном одустаје од куповине. Друго, велики избор доводи до рђавих одлука. У селу је раније, рецимо, момак могао да бира између двадесет потенцијалних удавача, које су му, због мале средине, биле већ познате. Данас интернет нуди милионе удавача, а због притиска избора момак се опредељује само на основу једне, искуствено проверљиве особине – физичког изгледа. Треће – велики избор ствара и велику несигурност, тиме и незадовољство. Ако пред собом имамо обиље могућности, а морамо да се определимо само за једну, како ћемо бити сигурни да је то најбоља опција? Никако.

            Дакле, у овој ангажованој прози, препуној практичних примера, у анегдотском стилу, аутор отвара очи читаоцу у погледу људског расуђивања и кључних одлука које треба да донесе. На тај начин помаже му да промени своје свакодневне мисаоне обрасце и трансформише начине доношења одлука, како у личном животу, тако и на професионалном плану, подстичући га да утврди шта жели у животу, и како то најлакше да оствари.

Ролф Добели је рођен 1966. године. Дипломирао је на Универзитету Сент Гален, где је студирао филозофију и пословну администрацију. Докторско звање је стекао 1995. године.  Угледан је менаџер и предузетник. Живео је у Хонконгу, Аустралији, Енглеској, Америци. Са пријатељима је основао и издавачку кућу која је највећи светски издавач популарне литературе из привредне области. Почео је да пише са тридесет пет година и до сада је објавио велики број књига. Живи у Луцерну.