Бруно Бетелхајм: Значење бајки
Издавач: Нова књига, 2015.
Бруно Бетелхајм, психоаналитичар, један од најбољих познавалаца митова, легенди и бајки, путујући кроз примере вечитих тема на којима смо сви одрастали, подсећа нас, психоаналитичким путем, на власитито детињство и уживања које је читање бајки у нама изазивало, уједно помажући нам да разумемо дубље механизме којима су бајке деловале на нас. Најбитнији и најтежи задатак, када је подизање и одгајање детета у питању, јесте, по Бруну Бетелхајму, да дете пронађе смисао свог живота. Током одрастања, дете мора постепено да научи да разуме себе, а то ће му помоћи и да лакше разуме и друге око себе и да се на прави начин повеже са њима. Бруно Бетелхајм је био едукатор и терапеут деце са сметњама у развоју, са главним задатком – да поврати смисао у њихове животе. Као инструмент којим би остварио тај задатак, свакако, Бетелхајм се ослањао на културну баштину. Био је незадовољан савременом дечјом књижевношћу која је ту да забави и информише, или обоје, а у ствари је плитка и без много смисла. Такве књиге ускраћују детету искуство које би оно требало да стекне у контакту са књижевношћу. Права књижевност мора да пробуди машту детета, да му помогне да развије свој интелект, да му омогући да разуме себе, своја осећања, страхове и тежње, а уједно да му улије и самопоуздање. Управо то нудe бајке, јер оне преносе детету најважнију поруку – да је борба против озбиљних тешкоћа и проблема у животу неопходна, да је саставни део живота, и ако човек успе да са чврстим ставом дочека све недаће, савладаће све препреке и изићи из свега као победник. За разлику од, како их аутор назива, „безбедних“ прича које не помињу ни смрт, ни пролазност, ни старење, бајке чине супротно – суочавају дете са основним људским тешкоћама и спремају га за живот. По Бетелхајму је врло важно што бајке у себи садрже и врлине и мане, и добро и зло и на тај начин, у поједностављеним ситуацијама, оне дете суочавају са негативним емоцијама и тамним странама људског постојања. Ликови у бајкама нису посебни, спецфични, већ типизирани. Или су добри или зли. Правило да зло у бајкама увек губи и бива кажњено, усађује детету моралну поенту да се чињење недела не исплати. Са друге стране, бајке и каналишу дете. Екстернализација унутрашњих психичких садржаја и склоности, супротних по природи, рецимо, прижељкивања пројектована у вилу, рушилачке тежње у вештицу, страхови у вука, љутња и гнев у животињу, омогућују детету да разуме и разврста своје унутрашње процесе и тако смањи хаос који влада у њему.
Бруно Бетелхајм (1903–1990) је аустријско-амерички псисхоаналитичар јеврејског порекла. Имао је изузетно драматичан живот. После бурног и несрећног детињства, већ као одраслог, 1938, Гестапо га хапси и одводи у злогласни логор Дахау, а затим у Бухенвалду. У логорима доживљава своје најгоре ужасе. На интервенцију Елеоноре Рузвалт бива ослобођен 1939. Након тога одлази у САД где наставља са својом писхоаналитичком праксом. Био је три деценије директор Ортогенијске школе у Чикагу где је радио са аутистичном децом. Посебно се дуго бавио проучавањем психолошке природе и значаја бајке за развој детета и стицање идентитета. После женине смрти, и можданог удара који је доживео 1987. године, неспособан да пише, скрхан депресијом и страхом, извршио је самоубиство 1990. године.
Манастири Српске православне цркве
Издавачи: Српска православна црква, Службени гласник, 2015.
Српка православна црква се територијално налази у више држава, чак и на више контитената. Управо због тога, књига Манастири Српске православне цркве јесте веома луксузно опремљена публикација значајна јер нас упознаје са свим „живим“ манастирима који се налазе на свим просторима наше Помесне Цркве. Она представља приручник неопходан за почетно упознавање наших манастира, кроз језгровит и информативан текст. Овај водич је систематизован по епархијама у оквиру којих је претходно предочен списак свих манастира које епархије обухватају, а након тога дат и текст у вези са њима. О сваком манастиру постоје основни подаци – од почетног – коме је посвећен, затим подаци о његовом географском смештају, са датом његовом каратком историјом, као и укратко подаци о његовој уметности, а све то илуструју професионалоне фотографије сваког описаног црквеног здања. Ради лакшег прегледа, публикација је обогаћена и са два регистра – један се односи на епархије са списковима манастара, а други на називе манастира поређане азбучним редоследом. Књигу Манастири српске православне цркве су приредили Јован Милановић и Љубомир Михајловић.
Зоран Миливојевић: Психологике свакодневног живота
Издавач: Психополис институт, 2014.
Књига Психологике свакодневног живота представља збирку психолошких текстова Зорна Миливојевића објављиваних у Политици, до октобра 2014. године. У уводу књиге, на самом почетку, аутор објашњава шта реч „психологике” значи и откуд она у наслову књиге. Наиме, Зоран Миливојевић говори да код људи који долазе код психотерапеута постоје уврежена негативна и ирационална логика, које и узрокује проблематично понашање. Циљ психотерапеута је управо фокусиран да открије, клијенту укаже и објасни такве „искривљене“ логике. Ову ирационалну врсту логике аутор назива психологика. Садржај и циљ књиге у уводу најбоље објашњава сам њен писац: „Кратки текстови који су овде садржани имају циљ да особу суоче са јасно исказаном логиком, тако да њена нетачност и погрешност дођу до изражаја. Жеља аутора је да појединци поново размотре дату психологику како би увидели њену ирационалност. У том смислу ова књига је позив на увид и буђење жеље да се дата логика одбаци и замени исправним размишљањем.“ Тематика текстова Зорана Миливојевића се односи на свакодневни живот савременог човека и проблеме са којима се он сусреће (како воле бака и дека, родитељска брига, када је жена старија од њега, смешно и смејање, криза средњег доба, осећање досаде, лењост, паника, пасивна агресивност, психолошки ефекат попуста итд). Иако говори о комплексним темама, аутор им приступа стручно али јасно и популарно писано, тако да сваку психологику може да прближи читаоцу, разоткрије је и на тај начин му помогне.
Зоран Миливојевић је психотерапеут са богатом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији, који већ деценијама сарађује са разним медијима у Србији и Словенији. Председник је Савеза друштва психотерапеута Србије, стручни директор Психополис институа, председник је Асоцијације трансакционих аналитичара Србије, и предавач је на Међународној трансакционалној аналитичкој академији. Аутор је бројних уџбеника и књига.
Рада Стијовић: Језички саветник
Издавач: Ind Media Publishing, 2015.
Језички саветник Раде Стијовић представља збир нормативних језичких препорука усклађених са Правописом Матице српске из 2010. године. То су, заправо, поуке у вези са актуелним језичким проблемима. Неке од њих ауторка је објављивала у рубрици Слово о језику суботњег Културног додатка дневног листа Политика. Поред тога, Рада Стијовић у својим језичким текстовима, неретко се осврће и на прошлост, порекло, грађење и значење појединих речи, па и на семантичку разлику између њих. Посебно је значајно што нам указује и на неке дубоко уврежене језичке заблуде, неретко настале под утицајем страних језика. У овом језичком приручнику не дају се само савети који се односе на правилну употребу одређених речи, већ, што је веома важно, и препоруке како се формално треба обраћати личностима са појединим титуалама – свештеницима, амбасадорима, професорима, престолонаследницима итд., а то је такође битан сегмент језичке културе, о коме се готово уопште није говорило у другим језичким приручницима. Књига је систематизована и подељена на девет поглавља: Како се пише? (Правописне теме); Како гласи?; Како се мења?; Како се гради?; Шта значи и како се употребљава; Имате ли неки предлог?; Како се каже?; Како се слаже?; Који је то облик?. Ради лакшег и брзог сналажења, на крају књиге постоји и регистар појмова о којима се у књизи расправља, као и примера којима се разматрани језички проблеми илуструју. Управо због свега наведеног ова публикација би требало да буде обавезно штиво сваке приватне библиотеке.
Рада Стијовић (рођена 23. маја 1954. године у Београду) српски је лингвиста, научни саветник Института за српски језик САНУ, секретар Одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије и председник Уређивачког одбора Речника САНУ. Бави се, пре свега, лексикографијом и лексикологијом, затим дијалектологијом и савременим српским језиком. Један је од аутора и уредника Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, коаутор Речника српскога језика Матице српске, аутор диференцијалног дијалекатског речника Из лексике Васојевића, дијалекатског речника Речник Васојевића, монографија: Говор Горњих Васојевића, Српски језик. Норма и пракса и Језички саветник. Научна и стручна библиографија броји око сто научних и стручних наслова. Учествовала је на 25 научних скупова у земљи и иностранству. Аутор је преко двеста популарно писаних чланака који се баве нормативним питањима српског језика, објављених углавном у рубрици Слово о језику Политикиног Културног додатка.
Џо Фрост: Водич за родитеље
Издавач: Вулкан, 2014.
Период између прве и пете године јесте суштински важан за одрастање сваког детета, препун бројних новина и значајних прекретница – дете тада учи да хода, говори, да само једе, па чак и да се самостално облачи. Све ово понекад уме да буде збуњујуће како за дете, тако и за родитеља. Ова књига јесте приручник за родитеље са практичним саветима како да овај важан период њиховог детета, заједно са њим, прођу на најбољи и најлепши начин. Ауторка у уводу и сама говори о мотивима због којих је књигу написала: „Моја намера је да будем ваш водич кроз искуство родитеља, да вам пружам непосустајућу подршку на свакој деоници тог путовања, све док не стигнете до тачке где ћете постати довољно самоуверени да доносите власитите одлуке и да се осећате срећно и задовољно у својој кожи – да будете онакав родитељ какав ви желите да будете, а не оно што други очекују од вас – јер ће вам то улити још већу снагу за наредне родитељске изазове.“
Џо Фрост је најпознатији експерт за одгајање деце и чувено ТВ лице које у својим емисијама говори о родитељству и најбољим начинима васпитања детета. Њени пројекти о родитељству емитију се на многим каналима широм света.
Џон Наиш: Приручник за хипохондере
Издавач: Evro-Giunti, 2007.
Чињеница је да сви ми у извесној, мањој или већој мери, болујемо од хипохондрије. Нешто од тога смо наследили и од наших од наших најранијих предака. Пећински човек је био програмиран да буде опседнут опасностима, и то му је у многим случајевима спасавало живот. Међутим, развој медицинских наука довео је до тога да некадашње опасности ни приближно више нису угрожавајуће онако као што су некада биле. Са друге стране, парадоксално, то драстично опадање заразних болести истовремено прати експлозија нових дијагноза и нових синдрома који „угрожавају“ човеково здравље. Кривци за то су једним делом лекари који, жељни славе, у медицинским часописима откривају нове болести и постају експерти за њихово лечење. Ту је и искомерцијализована фармацеутска индустрија, чијим компанијама је у економском интересу да измишљају нове лекове за болести које, заправо, не постоје. Осим тога, и развој технологије је омогућио модерном човеку брз приступ информацијама и лак начин да задовољи своју радозналост о новим и застрашујућим болестима. Здравље се на списку најпопуларнијих предмета за претраживање на интернтету налази на другом месту. Чак је направљена и кованица за ова савремени феномен – сајберхондрија. Иначе, о садржају књиге и њеном циљу најбоље сведочи њен аутор у својој уводној речи:
„Оно што следи јесте резултат мог брижљивог прикупљања и чувања на стотине луцкастих, узнемирујућих, ретких, чудних, лажних, ексцентричних и понекад потпуно дегутантних извештаја о истраживању здравља у фиоци мог радног стола док сам радио као новинар за питања здравља последњих десет година.
„Ова књига представља и одавање почасти напорном раду – у виду фармацеутског рекламирања, надрилекарске креативности, истраживачке сналажљивости, новинарског кукавичког сензационализма – и, наравно, чистом параноидном задовољству које сви проналазимо у свакоденовном гутању свега.
„Глабално гледајући, ова прекомерна доза смака света могла би чак бити довољна да наведе људе који исправно размишљају да престану опсесивно да се брину о свом здрављу и да, уместо тога, наставе живот, ослобођени неурозе у најбезбеднијој ери коју је човечанство имало у историји.“
Џон Наиш већ петнаесет година ради у здравственом новинарству. То му је помогло да сакупи бројне ишчашене, запрепашћујуће, дегутантне, несувисле и бесмислене приче о откривеним различитим синдромима и болестима. Тренутно пише о здрављу за Тајмс, а у прошлости је уређивао текстове о имовини и вожњи у истом листу.
Лаш Фр. Х. Свенсен: Филозофија усамљености
Издавач: Геопоетика, 2017.
Књига Филозофија усамљености има за предмет један специфичан општељудски феномен, са углавном негативним предзнаком који Свенсен сликовито дефинише као „осећај друштвене глади“. Она представља ауторов покушај да расветли многа питања – шта је усамљеност а шта самоћа и која је њихова разлика?, кога усамљеност највише погађа?, да ли је то болест или природно стање?, које врсте усамљености постоје?, како се усамљеност јавља, колико траје и када нестаје?, да ли је човек на данашње време усамљенији од човека некадашњице?, како савремена технологија, попут интернета и друштвених мрежа, утиче на самоћу?, како би требало да се односимо према усамљености као појединци и као друштво итд. Да би одговорио на ова питања Свенсен је публикацију поделио на осам поглавља. У првом он сагледава усамљеност, пре свега са психолошке и социолошке стране, прави дистинкцију између усамљености и самоће и разликује неколико врста усамљености. У другом поглваљу аутор расправља о томе шта су осећања, пошто усамљеност има и емотивно вредносно осећање, за разлику од самоће, која је „чисто нумеричко и физичко одређење које не казује ништа друго, осим да човек није окружен другима“, дакле, по својој природи је неутрална. Треће поглавље расветљава ко су усамљеници. Недостатак поверења је један од битних фактора који утиче на присутност људске усамљености. Зато је четврто поглавље намењено објашњењу феномена поверења. Усамљеност се често тумачи као супротност у односу на љубав и пријатељство. Да би се што боље разумела, аутор се у петом поглављу бави љубављу и пријатељством. Шесто поглавље је посвећено модерном човеку и питању у којој мери модерни индивиуализам, тема коју новија литература често форсира као извор усамљености, утиче на усамљеност човека данашњице. Седмо поглавље говори о самоћи – можда је, заправо, усамљеност само одсуство самоће. На крају, у осмом поглављу следи и осврт аутора на то какав однос појединац може и треба да заузме према сопственој усамљености.
Лаш Фр. Х. Свенсен, норвешки писац и филозоф, професор на Универзитету у Бергену и пројект менаџер у истраживачкој оргфанизацији Цивита, досада је написао десетак књига покушавајући да филозофски расветли феномене попут: досаде, моде, зла, страха, рада слободе итд. Због јасног и пријемчивог стила писања, његове књиге су код нас наишле на велико читалачко интересовање. Иако би могле да се сврстају у такозвану „софт филозофију“, публикације су научно засноване на обимној литератури и грађи из различитих научних области.
Јавор Рашајски: Све птице Србије
Издавач: Лагуна, 2017.
Књига Све птице Србије Јавора Рашајског, у коју је овај проучавалац уложио тридесет година мукотрпног рада, представља комплетни оринтолошки водич кроз птичији свет Србије, са преко 1200 цртежа у боји. Поред цртежа, раритет представљају и дате мапе распрострањености врста које књига описује. Ово је први пут да се у једној оваквој публикацији појаве прецизне мапе југоисточне Европе. Сваки опис одређене врсте птице садржи више ставки – величина птице, распротрањеност, тренд популација, статус, миграције, станиште, исхрана, гнежђење. Ради што лакшег информативног сналажења кроз овај водич, на крају књиге дата су и четири регистра: Регистар имена птица на српском језику; Регистар имена птица на латинском језику; Регистар имена птица на енглеском језику; Регистар имена птица на немачком језику. Овај приручник је тако конципиран да могу да га користе сви – од лаика до оринтолога. „Управо из тих разлога, књига Све птице Србије мора наћи места у библиотеци сваког стручњака у овој области, али и свакој солидној библиотеци општег типа“, истиче Гај Базард у предговору ове публикације.
Јавор Рашајски је завршио Академију за ликовне уметности у Београду 1975. године. Цртеж је специјализирао на постдипломским студијама код професора З. Петровића. Урадио је и илустровао преко осамдесет књига. Аутор је и шест књига из обалсти оринтологије, научне дисциплине из које има и преко двадесет стручних радова. Два пута је награђен на међународном сајму књига у Београду, 2002. и 2004. године, а 2007. године добија високо признање од румунске Академије наука и уметности за ауторску књигу Птице Баната. Члан је Матице српске и УЛУС-а.
Иван Благојевић: Ход по џезу
Издавач: Ind Media Publishing, 2015.
Изашла 2015. године, тачно након 20 година од првог нишког џез фестивала Нишвил, књига Ход по џезу представља збирку блогерских текстова (објављиваних од 10. септембра 2008. до 26. јула 2014. године) и литерарни првенац Ивана Благојевића, оснивача и директора Нишвила. О овом делу најбоље сведоче речи једног од његових рецензената, славног музичара Мише Блама: „Мудро и паметно, а надасве смирено, Иван нас води кроз своју ранију прошлост, сећајући се личних импресија у одређеним ситуацијама, својих жеља, другара, познаника и личности које су обележавале одређене епохе и моменте. А онда (сем у једној причи), одано се враћа свом ремек-делу, свом Нишвилу, бележећи одређене ситуације, и добре и лоше, остављајући тако за касније истраживаче, драгоцене записе о историји најуспешнијег џез фестивала на овим просторима. И све то кроз форму анегдоте. Чак и у моментима када је доживљавао одређена шиканирања, неразумевања и анимозитете, Иван не исказује гнев или срџбу, тако нама својствне особине. Али, он бележи! Углавном, чини ми се, ништа битно није изостављено. Читаоцу се оставља крајњи суд. Та дивна хроника културних догађања у једном граду, навећем српском граду Нишу, прати и политичка и социјална дешавања, разоткривајући менталне и културолошке особине свих оних, који су, на ма какав начин, моћни да се руководе или разумом, или личним афинитетима, и тако утичу на судбину једне културне делатности – музике.“
Иван Благојевић – оснивач и директор Нишвил џез фестивала, рођен је 1959. године. Завршио је економски факултет у Нишу. До 1990. године бавио се позоришном режијом за шта је добијао награде на многим фестивалима. Покренуо је неколико међународних фестивала. Основао је Нишвил-радио и организовао више стотина програма, концерата и представа. Такође се бавио издаваштвом. Покренуо је Нишки камерни хор и оркестар, продуцирао балетске представе, отворени атеље и боди-арт перформансе. Инцирао је изградњу споменика Шабану Бајрамовићу поред којег сваке године организује концерте.
Хари Худини: О уметности обмане
Издавач: Букефал, 2017.
О Уметности обмане најбоље говори у свом уводу аутор књиге: „Професионална страна мог живота била је непрестано бележење разоткривања илузија, које су, насупрот већини којој многе ствари изгледају чудесне, за мене најобичнија свакодневица. Међутим, никад нисам био толико опчињен да бих се разметао сопственом радозналошћу и ограничавао сопствено истраживање. У овој књизи налазе се приче о необичном свету и несвакидашњим уметницима, које сам прикупио током многих година истраживања. (…) Посао ми је донео прилично знање о илузијама, уз многе године проведене међу сваковрсним људима са позорнице. Моје познавање ових првих као и оно што сам научио о психологији ових других, донело ми је извесно преимућство у обелодањивању природних објашњења подвига који неупућенима изгледају као да су изван овог света. Па чак и ако су моји читаоци, такође, превише добро обавештени да би били заинтересовани за описе поступака разних извођача који су мени изгледали вредни пажње на овим страницама, надам се да ће се добро забавити наредним згодама и незгодама свих тих необичних људи који су некада збуњивали и најмудрије људе свог времена.“
Хари Худини (1874–1926) је био чувени амерички опсенар. Право име му је било Ерик Вајс. Био је један од најчувенијих илузиониста на свету, чији су и живот и смрт до данашњег дана обавијени велом мистерије. Био је најпознатији по својим триковима ослобађања из немогућих ситуација – попут закључаних резервоара испуњених водом док су му руке и ноге биле везане ланцима или ослобађање из затвора због чега су га звали и „краљем лисица“. Осим мађионичарске каријере, једно време се бавио и филмом и реализовао неколико филмских остварења, чак и основао своју филмску кућу, али није био успешан ни као глумац ни као продуцент, те се након тога вратио илузионизму. Током своје каријере Худини је објавио и доста књига. Mноге од њих је написао са својим пријатељем Валтером Брауном Гибсоном.
Кристофер де При: Космос
Издавач: Лагуна, 2017.
С обзиром да се наша знања о космосу, захваљујући све напреднијој техници и технологији, мењају готово из дана у дан, луксузно опремљен, Лагунин водич кроз космос је публикација чији је циљ да унапреди познавање физичког света који нас окружује. Ова књига, кроз текст и импресивне фотографије, води читаоца на незабораван пут, у концентричним круговима, од онога што нам је најближе па затим све даље. Сачињена је из шест делова
- Први део: Сунце, Земља, Месец…
- Други део: Остале планете и месеци у Сунчевом систему
- Трећи део: Рођење живот и смрт звезда
- Четврти део: Галаксија Млечни пут
- Пети део: Галаксије
- Шести део: Постанак свемира и крај који га очекује.
На крају публикације представљена су и нека питања на која наука још увек нема одговоре попут: jесмо ли сами у свемиру?; да ли је настанак живота био неизбежан?; шта је тачно тамна материја?; шта је то тамна енергија?; постоји ли теорија свега? итд.
Кристофер де При је аутор ове књиге чије је право име Чарлс А. Дана. Професор је астрономије и шеф Одсека за астрономију колеџа „Агенс Скот“. На овом колеџу предаје увод у астрономију и физику, научне прорачуне и галактичку астрофизику. Његова истраживања се односе на ране фазе масивних звезданих формација у Млечном путу, и на астрофизичке млазове материје и отицање материје из астрофизичких објеката.
Лејдулф Мелве: Шта је средњи век?
Издавач: Карпос, 2017.
Књигом Шта је средњи век аутор има за циљ да овај период сагледа потпуније, са различитих аспеката, који су се у току развоја историографије јављали. Лејдулф Мелве те различите перспективе и тумачења своди на четири такозвана наратива.
Архаични средњи век – који овај период посматра као мрачни, прожет сиромаштвом, ратовима, празноверјем и пропадањима. Други, романтични наратив, који се развио почетком 19. века, настаје директно као реакција на архаично виђење средњег века, и у овом периоду препознаје идеалистичку, егзотичну и наивну потку која се јавља као супротност индустријализованом друштву 19. века. По овом наративу средњи век је пун турнира, краљевских дворова, тврђава, прелепих замкова и велелепних катедрала. На овај наратив највећи утицај је имао писац Валтер Скот својим романом Ајванхо. Трећи, модерни наратив, такође се појављује у 19. веку, али је у супротности са другим, јер на средњи век не гледа као на егзотични и непознати период. Он се усредсређује на стварање средњовековних држава и нација. Четврти, наратив о новом средњем веку се појављује седамдесетих година 20. века, и његов фокус је сасвим другачији од осталих. Наиме док су остали наративи фокусирани на религију, ратове, стварање држава и историјске великане, четврти наратив тематизује малог, маргинализованог човека и његов свакодневни живот. У његовој је интересној жижи историја свакодневног, приватног живота и нуди један историографски необичнији и разноликији поглед на период о коме је реч.
Сва ова гледишта, која нам аутор предочава, једнако су важна за шире упознавање и разумевање средњовековног периода, са једне стране, а са друге он нам даје и увид о развоју историје као науке, не изостављајући и њене савремене тенденције и изазове који је очекују.
Лејдулф Мелве, рођен 1972. године, јесте норвешки историчар, професор историје на Универзитету у Бергени. Његова главна професионална преокупација јесте историја средњег века. Аутор је бројних студија, међу којима су: Глобална историографија. Историја и писање историје од најстаријих времена до данас, Историја. Писање историје од антике до данас и Стварање јавне сфере. Јавна расправа за време борбе за инвеституру (око 1030–1122).
Предраг Стојадиновић: 50 логичких грешака за које треба да знате
Издавач: Хеликс, 2014.
Способност логичког расуђивања и закључивања карактеристична је за људска бића. Међутим, понекад се деси да свесно или несвесно изведемо погрешан логични закључак, што може да има велике последице у нашем размишљању и доношењу одлука. Са друге стране, постоји и склоност људи да, од када су овладали језиком и почели да комуницирају, манипулишу другим људима путем речи, тј. наводе их на погрешно резоновање, како би путем преваре, на једноставан начин, остварили своје намере. Управо зато књига 50 логичких грешака за које треба да знате је веома корисна и практична. Она открива о којим логичким грешкама је реч, који су њихови механизми и кроз примере даје како оне делују. На тај начин, спрема читаоца за правилан начин размишљања, како не би обмањивао ни друге, а пре свега себе. Уједно, у данашњем свету пуном политичких, маркетиншких, медицинских, фармацеутских, псеудонаучних и других манипулација, ова књига, као приручник за препознавање логичких грешака, јесте битна и помаже савременом човеку да не постане њихов лак плен и жртва.
Предраг Стојадиновић – програмер, аутор, блогер, ронилац, хуманиста активиста за промоцију науке и логике. Аутор је две књиге – 50 логичких грешака за које треба да знате и 50 когнитивних пристрасности за које треба да знате.
Предраг Стојадиновић: 50 когнитивних пристрасности за које треба да знате
Издавач: Хеликс, 2017.
Под појмом „когнитивна пристрасност“ аутор подразумева погрешно изведене закључке о људима и ситуацијама због ограничене рационалности или недовољне способности за обраду информација, чији је чест узрок да поједноставимо или убрзамо обраду података. Први пут овај појам су 1972. године увели Амос Тверски и Данијел Канеман. Од тада њихов списак непрестано расте за све ове године истраживања људског расуђивања и одлучивања. Већина когнитивних пристрасности има негативне ефекте кроз наше одлучивање, међутим, има их и позитивних у случајевима где је рок битнији од тачности, тј. када је потребно да донесемо брзо одлуку у одсудним животним ситуацијама. Когнитивних пристрасности има разних и по самим именима (и свакако њиховим ефектима) врло интересантних: усидравање (фиксирање на само један део), пареоидолија (препознавање шаблона који не постоје), Фореров ефекат (препознавање себе у безличном опису), хипотеза о правичном свету (добио је оно што је заслужио), привидна веза (има нека тајна веза), препознатљива жртва (један значи више него многи), ефекат ореола (оцењивање свега само на основу једног аспекта) итд. Дајући дефиницију одређене когнитивне пристрасности, уз шире објашњење, аутор нам даје и информације ко их је открио, када и на који начин, а затим је илуструје примерима из свакодневног живота.
Публикација не само што нам нуди податке о људским погрешним расуђивањима и заблудама, већ има и позитивне стране, како у предговору наводи Воја Антонић: „Вероватно ће свако од нас у многим наведеним когнитивним пристрасностима лако препознати друге људе, али ће му требати доста снаге и храбрости да понедгде препозна и себе. То је ипак вредно нашег труга, јер тиме правимо добар корак ка стварњу механизма доношења исправних одлука, што је важно за изградњу сопствене личности“.
Наташа Половина: Кнегиња Милица
Издавач: Платонеум, 2016.
Научна студија Наташе Половине даје приказ кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара, из једене друге историографске перспективе. Наиме, док су усмено предање и историјски списи кнегињу Милицу представљали првентствено као супругу Лазара Хребељановића, Наташа Половина описује Милицу из једне друге перспективе, условљене специфичним околностима насталим након Косовске битке 1389. године. Дакле, не представљајући је само као супругу и мајку, ауторка о њој говори као о изузетно мудрој и способној жени реализованој у многим различитим улогама – владарке, ктиторке, државнице, дипломате, саветнице, књижевнице, која се све време стара да учврсти несигуран положај породице Лазаревић.
Наташа Половина је рођена 1980. године у Новом Саду. Дипломирла је и магистрирала на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где ради као асистен на предмету Средњовековна књижевност.
Ричард Стивенс: Црна овца : није тако лоше бити лош
Издавач: Плато, 2017.
У својој књизи Црна овца, како сам њен поднаслов говори – није тако лоше бити лош, аутор Ричард Стивенс, на једноставан, духовит, занимљив и питак начин говори о навикама које се сматрају лошим а које, заправо, и нису тако штетне по нас. Најбољи сажети приказ ове публикације даје нам сам аутор на крају предговора своје књиге:
„Ово је књига о сексу, зависностима, лошем изражавањима. Она говори о скривеним користима од разноврсних активности, од жврљања до жвакања гуме и од ходања пасарелама до вожње ролеркостером. Биће ту романсе, авантуре, блиских сусрета са смрћу и обиља занимљивих идеја и фасцинантних истраживачких открића, од којих су многа неочекивана. Врата у психолошку науку су отворена; изволите унутра.”
Ричард Стивенс је професор психологије на Универзитету у Килу. Докторирао је 1996. на Универзитету у Бирмингему, где је раније радио као саветник за здравље и сигурност. Тренутно води Лабораторију за психолошка истраживања на Факултету за психологију килског Универзитета. Осим тога активно се бави истраживањима психологије псовања и алкохолног мамурлука. Добитник је бројних награда. Године 2016. његова књига Црна овца добила је Награду за књигу године (популарна наука) Британског психолошког друштва.
Наоки Хигашида: Зашто скачем
Издавач: Лагуна, 2015.
Нажалост, ни до данашњег дана, наука није успела да открије или бар делом расветли узроке аутизма што би евентуално помогло људима да схвате особе са овим поремећајем и да им се омогући адекватно лечење. Књига Зашто скачем је специфична управо по томе што отвара врата и омогућава читаоцу да завири у свет некога ко пати од овог тешког поремећаја. Њу је 2005. године написао аутистични тринаестогодишњи дечак Наоки Хигашида. Није само необична чињеница да је књигу написао један тринаестогодишњак, већ је овом књигом разбијен и сам уврежени стереотип да су особе са аутизмом обично са веома ниским коефицијентом интелигенције, неспособне да се изражавају, да остварују контакте са другим људима и имају било какве емотивне релације. Гледано са стране, ово и изгледа истинито. Међутим, унутарњи свет који нам Наоки открива нуди сасвим другачију визуру и могућност да на посве нов начин прво разумемо, а затим и прихватимо особе са овим не малим проблемом. А како изгледа тај нама тако далеки свет, најбоље у предговору књиге сведочи и један од њених преводилаца Дејвид Мичел: „Аутор ове књиге позива вас, свог читаоца, да замислите свакодневицу у којој вам је одузета моћ говора. Сада више не можете да објасните да сте гладни, или уморни, или да вас нешто боли, нити да проћаскате с пријатељем. Наставио бих још мало овај мисаони оглед. Сада замислите да вас, пошто изгубите способност општења, без најаве напусти уредник који борави у вама и распоређује вам мисли. Вероватно нисте ни знали да тај уредник ума постоји, али сад када га више нема, прекасно увиђате како је све ове године управо он омогућавао да ваш ум ради. Сада сте препуштени сами себи.”
Наоки Хигашида је рођен 1992. године. Аутизам му је дијагностикован 1998. године. Похађао је школе са посебним потребама, а средњу школу је завршио 2011. године. Пише есеје и литерарне радове, а више пута је за то и награђиван. Има и свој блог на интернету на коме често пише о проблемима са којима се аутистичне особе сусрећу. Живи у Кимицуу у Јапану.
Милица Грковић: Лична имена у српском народу
Издавач: Прометеј, 2017.
Лична имена не само да су део нашег културног наслеђа, лексичког блага, историјских, традиционалних, религијских и обичајних тековина, већ и саставни чинилац нашег националног идентитета. Речник Милице Грковић је један од првих свеобухватних зборника личних имена српског народа. Извори ових анторпонимијских истраживања били су импресивно бројни. Прикупљена је ризница од преко десет хиљада различитих личних имена која пружа увид читаоцима о нашим мушким и женским именима, њиховом пореклу, значењу и изворима одакле су преузета. О овом њеном значајном ономастичком подухвату бираним речима је писао и академик Александар Лома: „Међу публикацијама из области ономастике у нас издваја се једна књига која је нашла свој пут изван ускостручних кругова до најшире читалачке публике; много тражена, она се тешко задржава на полицама, у узастопним зајмљењима каткад бесповратно одлута – то се поодавно десило и са мојим сопственим примерком – а власнику тај губитак не падне тако тешко због радости која му је била повод. Реч је, наравно, о знаменитом Речнику личних имена код Срба, који је у последњих четрдесетак година многим родитељима и кумовима био поуздан водич у деликатном чину избора имена новорођеном детету.”
Милица Грковић (1937–2016) је наш лингвиста, филолог, палеограф, ономастичар. Пензионисана је као редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду где је предавала Старословенски језик и Упоредну граматику словенских језика.
Ранга Јогешвар: Има ли још питања
Издавач: Лагуна, 2011.
Књига Има ли још питања нека је врста савремене верзије “енциклопедије за сва времена Хиљаду зашто, хиљаду зато”. Њена посебност се не крије само у занимљивим и духовитим научним објашњењима извесних питања, већ и у аутентичној ауторовој запитаности, фокусираности на ствари које нас свакодневно окружују и које, баш због њихове сталне присутности око нас, више и не примећујемо. Наизглед непрактична, чудна, па и бесмислена питања, уз научно утемељене одговоре, представљају ризницу интересантних, понекад невероватних па и практичних података, које можемо применити у свакодневном животу. Књига је подељена на поглавља (са укупно 108 питања) која се односе на различите тематске аспкете: од нашег тела и његовог функционисања, преко свемира и временских прилика, живота животиња, спорта, свакодневног живота, технике, па до домаћинства и бројева. Питања која аутор поставља једнако су фасцинантна као и одговори. Рецимо, зашто је небо плаве боје; зашто све утихне када снег пада; где сазревају банане; зашто уснуле птице не падају са дрвета; зашто се патке не заледе заједно са језером; одакле потиче кроасан; зашто слонови имају велике уши; у чему је разлика између флаширане воде и чесмоваче; зашто лоптица за голф има удубљења; да ли је књижевност била олимпијска дисциплина; у чему се огледа посебност броја тринаест; зашто не куповати робу на рате; које комбинације не бирати у лотоу итд. Сви одговори на ова наизглед бесмислена питања представљају узбудљиве приче које откривају чудесно богатство и разноврсност света који нас окружује и начине на који функционише. Као што сам аутор закључује и саветује: “Ова књига је, у најбољем случају, мали путоказ за истраживање нашег узбудљивог и изненађујућег света. Ако лево или десно од те стазе наиђете на нешто узбудљивије, напустите уцртану стазу и крените сами у истраживање.”
Ранга Јогешвар је рођен 1959. године. Дипломирани је физичар. Један период је радио као уредник научне редакције, а касније и као руководилац научног програма на Западнонемачкој радио-телевизији у Келну. Од 2008. године ради самостално. Аутор је многобројних емисија у којима науку гледаоцима презентује на полуларан начин. Добитник је бројних награда за свој новинарски рад. А 1998. године проглашен је за најбољег новинара у области науке. Са супругом и децом живи у околини Келна.
Жан-Пјер Вернан: Васељена, богови, људи
Издавач: Градац, 2002.
Вернанова књига Васељена, богови, људи представља корпус античких митолошких прича, који, како и сам наслов говори, обухвата митове о настанку света, богова, јунака и људи, и њиховим различитим судбинама. Настанак ове књиге је, по сведочењу аутора, био мотивисан Вернановим митолошким причама које је пред спавање на летовању преносио своме унуку, а затим и молбом пријатеља да приче које им је приповедао током лета на једном грчком острву забележи и овековечи. Начин на који је приповедач приступио античкој митолошкој грађи јесте посебан: “Без велике муке црпео сам их из репертоара митова уз које сам проводио време анализирајући их, рашчлањавајући, упоређујући, тумачећи у покушају да их разумем, али сам их њему (унуку) преносио на други начин, у налету, како год ми је било згодно, онако како се прича бајка, не бринући ни о чему другом осим да током приповедања од почетка до краја пратим нит приче у њеној драмској напетости: био једном…” Књига је састављена из неколико митолошких циклуса који говоре о: настанку васељене и борби титана и богова, постанку људи и њиховом односу са боговима, о препреденом Прометеју, Тројанском рату, лукавом Одисеју, о “епидемијском Дионису”, несрећном Едипу, завршно са причом о Персејевим авантурама. Вернанов циљ је био да митску усмену причу, која нема коначан облик, већ се увек освежава и богати новим варијантама и детаљима, забележи тако “да традиција тих митова још увек може да се настави.” Чињеница да је књига преведена на тридесет језика сведочи да је ауторов циљ и домашен.
Жан-Пјер Вернан (1914–2007) је био француски историчар и антрополог, стручањак посебно за античку Грчку. Свој структуралистички приступ према грчким митовима, трагедијама и античком друштву уопште развио је под утицајем антрополога и етнолога Клода Леви-Строса. Био је почасни професор Колеж де Франса.
Дин Барнет, КАД МОЗАК ПРАВИ ГЛУПОСТИ, Лагуна, 2016.
Дин Барнет, неуролог и блогер Гардијана, кроз своју књигу нуди забавно, духовито, и информативно путовање кроз пручавања нашег најкомплекснијег органа, покривајући многе аспекте функционисања мозга. Очекивали бисмо да наш мозак, као најсложенији и најсавршенији орган нашег тела ради беспрекорно. Међутим, у пракси се, сви смо сведоци тога, не догађа баш тако. Једноставно наш мозак у многим случајевима уме и да „омане“. Аутор нам открива не само аспекте где наш најсавршенији орган затаји већ нам нуди и научно поткрепљена објашњења због чега то ради. Ова књига покушава да да знанствене одговоре на питања попут следећих: Зашто се јавља морска болест? Како мозак регулише нашу исхрану: „Јесте ли приметили како увек имате места за слаткиш? Можда сте управо појели више од пола говечета или толико макарона са сиром да би под тим теретом потонула једна пристојна гондола, али некако ћете ипак савладати и парче реформе или воћни куп са шлагом. Зашто? Како?“ Или зашто наш стари баде мантил понекад уме да нам у замраченој соби изгледа као убица са секиром. А у вези са тим аутор објашњава и шта је то „реакција бори се или бежи“, зашто се јавља, и зашто нас, у крајњој линији, жестоко омета, када је све мирно. Како функционише наше памћење и зашто понекад затаји? Зашто жртве трауматичних догађаја пате упорно од такозваних, тако живих, блиц сећања, мада би, по логици ствари, требало да их одмах потисну? Зашто пре памтимо лица од имена? Шта је апофенија и откуд то да верујемо у детелину са четири листа и конспирације тајних друштава светских размера, другим речима, зашто наш мозак одбија насумичности? Зашто се наш мозак понекад понаша „као неки удворни лакеј популарне диве који се стара да јој до ушију не допре никаква критика…”, и, у вези са тим шта је то феномен пристрасног памћења. Барнет се осврће и на питања зашто критике делују снажније на нас него похвале. Зашто себи допуштамо да лако манипулишу нама и које су то технике манипулације? Како нам се, са једне стране, јављају нерационални страхови, а са друге, волимо да будемо уплашени? Итд…
„Када мозак прави глупости” публикација која, осим што одгонета, или покушава бар да осветли и да одговор на многа апсурдна питања, јесте и један хуманистички покушај да прво разумемо и прихватимо „глупости“ које наш мозак чини, и да их, ако је могуће предупредимо, а потом разумемо и прихватимо, без осуђивања, и поступке других људи који нису имали друго решење до оног на шта их је сопствени мозак „осудио“.
Симо Ц. Ћирковић, РЕЧНИК УРБАНЕ СВАКОДНЕВИЦЕ, HERAedu, 2016.
Развој савремене технике и технологије као уплив различитих нових животних стилова и тенднеција у све социјалне аспекте захтева и нови стил вербалног изражавања као лексички одраз поменутих актуелних кретања. На данашње време постајемо сведоци једне нове језичке стварности, која обухвата често речи, које свакодневно чујемо, делимично и усвајамо, а да баш потпуно и нисмо сигурни у њихово прецизно значење (изгуглати, аутфит, метросексуалац, мобинг, блогерка, ноутбук, ивент, лајковати, таговати…)
„Речник урбане свакодневице” представља управо неку врсту вокабуларног водича, писаног допадљиво, довитљиво и духовито, кроз све савремене комуникативне токове велеградског живота исказаног посебним језичким изразом.
Специфичност овог речника огледа се и у томе што аутор жаргоне и савремене сленг изразе не расветљује пристојним речима, већ напротив, они су дословно тумачени у духу језичке урбане свакодневице (рецимо: ресавац, мажњатор, плагијатор, *копи-пејст тип, мрсомуд, окићен туђим делима и туђим идејама; мало старији израз али је моћан приказ фаце која каријеру гради на мажњевини, интелектуланој отимачини. Назив настао од проницљивог поређења са Ресавском школом, са древним преписивачима у Манастиру Манасија).
Притом, поред посебних појмова, аутор обрађује и објашњава и савремене језичке изразе, такође дате уазбученим редом (кефало му штирка ко компиш, паметан је ко да има рачунар у глави, вијуге му раде ко компјутер, *зна знање, ко да се сав у компјутер претворио; готивац са компиш-тинтаром).
Да би настао један овакав речник, аутор објашњава како лексикограф мора да се „јавља у улози ловца, бележника тајни по кафићима, галеријама, на фештама које урбано значе”. Он „као неуморни предатор исписује на невидљивом таблету географију (урбану топонимику) и сву множину свакодневних ритуала. (…) То је, нема сумње једна бескрајна потера за урбаним наплавинама духа.”
Симо Ц. Ћирковић је рођен 1951. године у Руми. Дипломирао је журналистику и специјализовао међународну политику и дипломатску историју. Као новинар је радио у великим новинским кућама. Аутор је више монографија, а бави се и лексиколошким студијама. Као лексикограф ангажован је у Српском биографаском речнику Матице српске, а као стручни сарадник укључен је у рад на Српској енциклопедији, заједничком издању Матице српске и САНУ. Живи у Београду.
Да би свет око нас био нама сазнатљив и разумљив неопходна су елементарна знања из физике. Међутим, та наука, као и остале, сваким даном помера своје границе, те је тешко пратити је без стручног вођства.
Седам кратких лекција из физике Карла Ровелија, италијанског теоретског физичара представљају језгровит и концизан, питко написан увид у прекретничке теорије физике 20. века. Њен парадокс, заправо, крије се у чињеници да она описује фасцинантна физичка открића која дају одговоре на многа питања и помажу нам да разумемо свет око нас како на његовом микро, тако и на његовом макро нивоу. Међутим, истовремено, исти ови одговори још више тога замагљују и чине збуњујућим. Аутор то објашњава на једноставан и шаљиви начин: „Студенту који на универзитету похађа предавања о општој релативности ујутру, а на предавања о квантној механици иде после подне, може се опростити ако закључи да су његови професори будале, или су запоставили међусобно комуницирање најмање један век.“
Публикација, како сам њен наслов открива, садржи седам лекција које се на забаван, духовит и јасан начин баве веома комплексним питањима физике, попут: опште теорије релативности, квантне механике, устројства космоса, елементарних честица, квантне гравитације, црних рупа и нас самих, окружених овим необичним и контрадикторним светом који модерна физика описује.
Иначе, поменуте лекције представљају проширену верзију чланака које је Ровели објављивао у недељном додатку италијанских новина Sole 24 ore, и намењене су читалачкој публици која не припада научном свету.
Књигу је објавила издавачка кућа Лагуна, 2016. године.
Карло Ровели, рођен 1957. године, је италијански теоретски физичар и писац. Након завршених студија на италијанским универзитетима, и одбрањеног доктората, радио је на универзитетима у Италији и Сједињеним Америчким Државама. Аутор је неколико књига, и преко 200 стручних радова објављених у разним чувеним научним часописима.
Будући умови
Издавачка кућа Плато је 2016. године објавила књигу Ричарда Вотсона, енглеског предавача и футуристе Будући умови. Поднаслов књиге – Како дигитално доба мења наш ум сажето нам открива и тему којом се ова књига бави. Вотсон својим делом доказује да дигитални стимуланси мењају организацију и начин нашег размишљања. У доба електронске ере и експанзивног развоја технике и технологије, живот човека се у знатној мери променио. Аутор указује и на низ негативних последица ове промене. Циљ књиге је да, указујући на проблеме које савремено дигитално доба ствара (мултитаскинг, брзо мишљење са ослабљеним квалитететом, непромишљене одлуке, нестрпљење у недигиталном свету, нефокусираност и недостатак пажње, култура дигиталног инстант задовољења, одсуство емпатије и асоцијално понашање, незаштићеност сопствене приватности која може да буде злоупотребљена, блокаде мишљења услед информативне преоптерећености, стварање психичке зависности од хиперконектованог света, чак довођење у питање и наше менталне приватности путем контроле мисли…) укаже на значај концептуалног, интуитивног и креативног мишљења, јединог које је у стању да мења наш свет, насупрот аналитичком, рационалном и логичком које се једино развија захваљујући претераном ослањању на напредне технологије, брзој и лакој доступности лавини информација.
Аутор читаоцу нуди низ савета како да се „врати себи“, откривајући и предности, поред мана, дигиталног света. Његово решење је отприлике на средини: „Дигитална технологија је предиван изум. Међутим, моја интуиција ми говори да смо почели да превише тражимо од ње. Ако све постане превише лако, наши умови и наша тела ће на крају изгубити своју мишићавост, гипкост и креативност. Отуда потреба да се уравнотежи брзо са спорим, аналогно са дигиталним, физичко са виртуелним и локално са удаљеним. Такође је потребно да пронађемо равнотежу између древног и модерног и да научимо да користимо интелигенцију машина у комбинацији са људском интелигенцијом, а не као замену.“
Ричард Вотсон, рођен 1961, је енглески футурист, предавач и писац. До сада је написао четири књиге које се баве будућношћу, и аутор је сајта Шта је следеће.
