1.ПРВА НАГРАДА-Никола Петковић

МАЧАК ТОША И ЈА У ХАЈДУЧКИМ АВАНТУРАМА

Причу започињем од почетка,
пре шест дана, једног петка,
видео сам Тошу хајдука
како иде да краде мало лука.

Спазио ме Тоша и почео да бежи,
а ја одмах пушку затежи.
Он брже и ја брже,
ал’ почеше стопала да ме прже.

Он улете у неку јазбину
а ја одмах смањих брзину,
па му викнем: ,,Џаба се кријеш,
лепе ћеш батине да попијеш!“

Он стаде да моли, стаде да кука:
„Па где си видео да мачак једе лука?
Деда Мата је почео да прави чорбу,
па сам ја зато напунио торбу.“

“Па што то одмах ниси реко,
не би те сад пред јазбином чеко?
Идем да напуним и торбу кромпира,
а од баба Стане да позајмим сира,
па да сви заједно, хајдуци вајни
с деда Матом поједемо оброк сјајни.”

Смејало нам се право са грана
јато дебелих, црних врана:
„Горе разбојнике свет није видео,
висе од злата им се јело свидело!“

ХАРИ ПОТЕР И ЈА

Од самог мог рођења сви су знали да сам посебан. Нисам био као остала деца. Могао сам да правим чуда. Једном сам удесио да у дневној соби пада киша. Не верујете? Позовите ме у госте, уверићете се! Следећи пут су ми израсли велики очњаци, па сам уплашио комшијског пса, само да се зна расе доберман. Ха, шта сад кажете?
Време је пролазило али моје лудорије нису. Сви су жалили моје родитеље. Они нису много марили за то, барем не предамном. Схватили су да не могу у обичну школу, па су преко интернета нашли школу као за мене створену. Можда сте већ чули за њу, зове се ,,Хогвортс“. За њу су биле потребне специјалне припреме. Морао сам да купим књиге несвакидашње за несвакидашњу децу,сову, котао и чаробни штап. До школе се стиже једва видљивим возом на перону 9 и 3 четвртине на који се улази кад се залетите главом о зид.
Путовање до школе је било обично ако занемарим главобољу због ударца у зид, јер сам успео, због промашаја, тек из трећег пута да погодим право место. Ова школа је необичног изгледа, наликује више замку. Нисам ни очекивао да тамо има толико ученика. Некако су ми се чинили обичним, ма шта причам, сигурно су налик мени. Барем на први поглед деловали су доброћудно. Али, како то увек бива, не можемо бити баш сви добри. У Хогвортсу има и лоше деце као што је Драко Мелфој. Он већ прилично добро влада магијом.Окупио је неку групицу не баш бистрих момака и само праве смицалице другима и исмевају их.
На моју велику радост, ја сам делио собу са добрим момцима међу којима је био и Хари Потер. Он и Хирмиона су ми постали најблискији. Био сам њихов млађи друг и имали су задатак да ме, као ментори, упуте у живот и правила живота ове школе. Баш су се трудили око тога! Нема месташца на коује нисмо завирили, од подрума до поткровља, барем ја. Неколико пута су ме професори и чувари враћали у собу по ноћи, а ја сам се правио да месечарим. Ух, на срећу поверовали су ми!
Сећам се једног необичног доживљаја. Седели смо на часу и да би избегли писање састава на четири пергамента, без магије, на тему вукодлака, хтео сам да изазовем провалу облака у учионици. Али, магија је кренула по злу, израстао ми је прво мачји реп, а онда уши, а онда и цело тело! претворо сам себе у мачора, а Харија у миша! Можете ли да замислите ту јурњаву по учионици!? Покушавајући да га ухватим пели смо се и скакали свуда наоколо. Професор није схватао о чему је реч, а и није био баш неки љубитељ мачака, па ме је неколико пута шутнуо. Покушавао је и метлом да ме истера. За то време Хари је пронашао неку рупу и сакрио се. Пискавим гласом је звао Хермиону, али је она, као сваки добар ђак, писала састав о вукодлацима, на четири пергамента, без магије, да није ни приметила сву ову збрку. На крају, Хари је некако стигао до ње и искукао помоћ. На нашу срећу, наша паметница је скопчала о чему се ради, брзо нас је магичним речима вратила у првобитно стање. Оштро нас је погледала и рекла да је изгубила мисао због двојице будала. Баш слатко! Није било двојице, већ једне будале, мене.
Ја сам се из свега добро извукао. Успео сам да напишем за петнаест минута читаву тему о вукодлацима, на четири пергамента и то без магије, али уз крупнија слова и илустрацију вукодлака. Ма паметан сам, нема шта! Хари је примио извињење, али сам морао да сређујем собу недељу дана, а обојица смо морали Хермиони да дајемо наше слатко следовање с ручка целих пет дана. Не знам која казна ми је теже пала, али кад боље размислим, ма нисам тако лоше прошао. За сређивање ми је требало мање времена јер сам користио мало и магију, а за слаткише шарм!

Литерарни конкурс ,,Да сам јунак из омиљене књиге“
Никола Петковић III4
ОШ,,Стефан Немања“
ул. Косовке девојке бб, 18000 Ниш
Наставник: Ирена Сретић
телефон: 0642087739
isretic@live.com

2.ДРУГА НАГРАДА-Јана Матић

РОЂЕНДАНСКА ЖУРКА

На двору су увелико текле припреме за мој девети рођендан. не знам ко је био више узбуђен, ја или моји родитељи. Они су замислили велику прославу, са пуно званица и из наег и из суседног краљевства. Само су издавали наређења око украшавања главне дворане, хране и пића који ће се служити, морало је бити све савршено!
Ја сам их само посматрала и тонула у своја размишљања. Да ли ће доћи моја најдража званица? Да се разумемо, волим ја и тетке и браћу и сестре и све, ама баш све рођаке, али… Да ли ће она доћи? Питате ме ко!? Па Пепељуга, наравно, најлепша принцеза међу свим принцезама на свету! Какве само хаљине има, накит, па оне њене стаклене ципелице! Чула сам да је једну изгубила, али ваљда ће је наћи до сутра.
Тумарала сам тако двориштем, тумарала, кад одједном видим нешто светлуца у грму ружа. Приђем, а тамо ни мање ни више него стаклена ципелица. ,,Мора да је Пепељугина“, прошло ми је кроз главу. Како ли је доспела овде. Узела сам је пажљиво стархујући да је не сломим. Па стаклена је. Осмотрим је пажљивије, стварно је прелепа, сва сјајна, прозирна, нежна. Да је пробам? Зашто да не, па сама сам у башти, а и Пепељуга се неће љутити. Мало ми је велика, али нема везе. ,,Баш си слатка“, чујем саму себе како говорим. Таман да је изујем, а оно почеше да око мене лепршају неке звездице, нека дијамантска прашина, барем се мени тако чинило и као да сам изгубила тло под ногама. Ма само је трен прошао и ја сам била код Пепељуге у соби. Невероватно!
Она се силно обрадовала што ме види. Рекла ми је да се не чудим што сам тако брзо стигла до ње јер су те ципелице нешто посебно. Оне су чаробне! То јој је открила добра вила која јој је и помогла да се припреми за бал где је и упознала принца. Како је то дивна прича, као бајка! Док смо тако чаврљале нисам ни приметила да је време за спавање већ увелико дошло. Обећала је да ће сутра обавезно доћи на моју рођенданску журку и да ми спрема изненађење. Једва сам чекала сутра. Позвала је свог кочијаша који ме је отпратио до куће.
Сутрадан је све било у најбољем реду. Мама и тата су били задовољни свиме. Моји гости су пристизали и пристизали. Ускоро се појавила и она, Пепељуга, наравно у пратњи свог супруга принца. Била је тако очаравајућа. Ма нема лепше од ње, кажем вам! Пружила ми је малу кутију лепо упаковану. То је био њен поклон за мене. Једва сам чекала да га отворим. Знала сам да је унутра нешто посебно.
И таман сам хтела да га отворим, кад мама најави сечење рођенданске торте. Сва усхићена оставила сам поклон и отишла до стола са тортом. Била је фантастична! Велика, троспратна у облику принцезе са круном на глави, а постоље урађено од розе фондана са белим цветићима. Фантастично! Девет свећица је горело. Удахнула сам дубоко и била сам спремна за дување свећица. Замислила сам и жељу! Један, два и дувам! ,,Јано, Јано! Хајде ћеро, време је за устајање. Окаснићеш за школу!“ чула сам маму како ме дозива.
Не, па није могуће! Реците ми да ово није био само сан! А мој дворац, моји гости, Пепељуга, па њен поклон!? Не, нећу да се пробудим! Тако сам била љута на саму себе! Па зар сада да се пробудим? У љутњи и бесу сам стискала песнице, а онда сам осетила нешто у руци. Гле, привезак! Хм! Кад боље размислим, ма да ли је ово уопште и био сан!?

Литерарни конкурс ,,Да сам јунак из омиљене књиге“
Јана Митић III4
ОШ,,Стефан Немања“
ул. Косовке девојке бб, 18000 Ниш
Наставник: Ирена Сретић
телефон: 0642087739
isretic@live.com

2.ДРУГА НАГРАДА-Катарина Ненадић

ДА САМ АЛИСА

Сваког петка код Марте,
обавезно играмо карте.
Баш кад сам на реду била,
изгледа да сам се збунила.
Као да сам у земљу пропала.
Као да сам сама себе хипнотисала.
Карте ми више нису биле у руци,
већ марширају у част краљици.
Предамном се неки чудни зец створи
и поче нешто чудно да говори.
Краљица ми даде задатке тешке,
али ја решавам све без грешке!
Задаци постају све тежи
све и даље знам, питам се:
„Где ли тајна лежи?“
Препреке страшне и свуда,
али ја сам Катарина у земљи чуда!
Краљице не признаје моју славу.
Викну: „ Одрубите јој главу!“
И…
Позва ме онда Марта,
изгледа да ми је пала
баш краљица карта.

Катарина Ненадић, I1

Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

Да сам Петар Пан

Да сам случајно Петар Пан,
летео бих по читав дан.
Помагао изгубљеној деци
и купао се у небеској реци.

Поред мене би била Звончица,
и нико не би скидао осмех са лица.
С друге стране, Венди би била
моја другарица ведра и мила.

Покушао бих чак и немогуће,
да на свету буде више среће,
да помирим крокодила и Куку,
да постану другари и врати му руку.

Андреј Милетић I1
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750

Ментор: Предраг Николић

Да сам Марта Смарт

Када мени другари дођу,
кроз свака чуда они прођу.
Да ли су трикови или шале?
То су само моје руке мале.

Да ли су трикови о јајету или о књигама,
свеједно сви су у римама.
Да ли су чуда у соби или у башти,
или су само у мојој машти.

Питам се, питам, да ли им се чуда свиђају,
или се нека само привиђају.
Не знају они да ли је то право чудо,
али ипак је истина да је све лудо.

„Вененгоре, хајде, убаци коцкице у чашу
и не квари забаву нашу!
И прву, и другу,
а ако не успеш, не изазивај тугу.“

После задњег трика дође нам сан,
па онда и нови, весели дан.

Калина Стојановић I1
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

Интервју са капетаном

Било је дугачко недељно поподне.После много досадних игара,Теа и ја смо одлучиле да се отиснемо у праву авантуру.
Налазимо се на острву Тортуга.Испред мене тиркизно море запљускује белу пешчану обалу,Корњача острва,а иза густа шума палми.Теа је нестала привучена једрењаком у даљини.Испред себе сам угледала пећину и човека који је копао.Био је старији,избораног лица са ожиљком на челу и повезом на једном оку.Дужа коса му је извиривала испод црног обода шешира,а седа брада ме је помало плашила. Био је обучен у кошуљу без рукава, панталоне причвршћене каишем за који је био заденут пиштољ и кратки нож.Победио је новинар у мени,па сам пришла.
-Како се зовете?
– Кристофер Једрењакис
-Ја сам Каћа,новинарка.Да ли би сте пристали на разговор?
-Да, наравно. Дуго сам те чекао.
-Колико имате година?
-Више од једне,мање од сто.
-Да ли сте ви гусар или неки капетан?
-На кога ти личим?…Ја сам капетан, страх и трепет ових мора. Читав живот сам путовао са пријатељима: Максом Кукасом,Немом,Џоном Сидросом и тридесет љутих гусара и једном девојком.
-Девојком?
-ДА! Личила је мало на тебе.Најхрабрија од свих Ана Бони!
-Оооо,Ви сте успешан капетан.Има ли бољих?
-Тешко је признати! Али било их је, као што је Џејмс Пиратис!Аррр!Тако ми седе браде, мрзим га!!!
-Добро,добро! Само полако.Да пређемо на лепшу тему.Како Вам се звао први брод?
-Марина.
-Зашто баш тако? Има ли неку симболику?
-Некада давно док још нисам имао повез на оку,видео сам нешто још лепше од блага. Била је то сирена Марина,коју сам волео више од живота. Она је волела Џејмса Пиратиса. Још један разлог да га мрзим!
-Да ли сте некада изгубили брод или богатство?
-Не, никада! Арррр!
-Која је Ваша највећа авантура у животу?
-Било је давно, када су нас напали пирати са Јамајке.Они су имали топ, а то је била велика предност.Ипак мислим да ће моја највећа авантура тек доћи када се нађем лицем у лице знаш већ с ким.Аррр! Убићу га!!!
Интервју је прекинуо долазак једног златног једрењака са црвеном заставом.Ка нама је са мачем у руци јурио Џејмс Пиратис.Кристофер је узвикнуо да бежим и да га потражим 19.септембра.Борба је постала неизвесна.Чинило ми се да Кристофер побеђује.Около се проливао рум,а велики црвени папагај је полетео за мном.Нашла сам Теу и кренуле смо кући.
Била сам пресрећна.У новинарску редакцију IV5 стиже још један феноменалан интервју.
Видимо се 19.септембра на међународни: „Talk like a Pirate Day“

Катарина Вулић V5
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

Тада ме је Босоноги повео

Био је то дан као и сваки други . Вратио сам се из школе и извадио читанку из ранца . Почео сам да читам причу „ Босоноги и небо „ .
Учитељ нам чето прича да пробамо да замислимо слике из неке приче или песме и ја сам га послушао . Замислио сам Босоногог и одједном …. створио сам се поред њега када ме је позвао да кренемо . Био сам збуњен , а он је самном причао као да ме познаје годинама . Чак ми је и име знао . Питао сам га куда идемо , а он ми је рекао : „ На крај дуге „ . Исколачио сам очи и нисам веровао својим ушима . Ишли смо дуго кроз шуму препуну тукана , папагаја и разних најнеобичнијих птица . Када смо изашли из шуме , кренули смо уз велико брдо . Био сам преуморан , али све је престало када смо на врху брда закорачили на дугу . Корачали смо стазом дугиних боја , док су се под нама простирали нестварни водопади . Облаци су били ту , чини ми се , на дохват руке . Имао сам утисак да на тренутке губим дах . А онда још једно изненађење . На крају дуге патуљак са кључем у руци . Благо је било награда за наш храбри подвиг . Таман када смо почели да отварамо ковчег , зачуо сам – бум , трас , пљас ! Цео прибор за школу нашао се на поду .
Ето шта све може машта , уз помоћ мало стварности . Надам се да је Босоноги узео благо , док ја скупам бојице по соби !

Михаило Анђелић V5
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

Искра

Дуго је стари писац држао и посматрао своје ћилибарно налив перо. Изгледало је као да се опрашта од њега. Отворио је малу фиоку у десном углу свог радног стола и са великим страхопоштовањем спустио свог малог пријатеља.
Из њeговог бадем ока ,испод густих обрва кренула је једна тешка суза. Уздахнуо је најдубље што је могао. Више није имао снаге да се бори против свих модерних чуда, која су безосећајно гурала књиге у таму. Наступило је чудно време у коме су празноглавци владали над ученим људима. А њих двојица су много пута успевали да својим причама опчине људе и децу. Припитомљавали су и најстрашније звери. Речима су бојили сунчане дане , а Сунцу давали још јачи сјај. Чинили су да туга буде лакша , а радост јача. Уз њих су деца постајала људи, а људи постајали деца.
Ређали су се дани за данима. На пишчев сто је падала прашина која је претила да све однесе у заборав. Тешка срца писац би улазио у своју радну собу, али није имао снаге да седне за сто и узме у руке свог ћилибарског пријатеља. Плашио се да на свету не постоји ни један човек који жели да чита. А онда, једног дана, десило се чудо. Појавила се једна нежна искра која је хтела да чита књиге. Били су то ђаци I5 из Основне школе „Станислав Сремчевић“ . са својим учитељем су научили да читају и били су жељни писане речи. Са великом радошћу су ишли од књиге до књиге. Дружили су се са витезовима, змајевима, принцезама, алама… њихова искра је била све јача. Њена светлост је дошла и до самог писца. Њихова велика љубав према књигама га је ганула. Дрхтавом руком је обрисао прашину са радног стола, отворио малу фиоку у десно углу и узео свог ћилибарног пријатеља.
Као да се нису ни растајали. Из њиховог поновног сусрета су настале још дивније приче и песме.

Сара Перков V5
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

Када бих био принц

Када бих само један дан
у некој палати принц био,
имао бих само један сан
и ни часак не бих губио.

Позвао бих тада све слуге
као и све дворске луде
и остале чланове послуге,
да се у нечему потруде.

Тај задатак гласи овако
и потребно је само мало воље
знам да неће бити лако,
али ће свима бити боље.

Да се више нико никада
на другог човека не наљути
тада нико не би морао да страда
и цео свет би могао одахнути.

Богдан Жиловић V5
Основна школа „Станислав Сремчевић“
Улица Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић

3.ТРЕЋА НАГРАДА-Анђела Марић

Да сам јунак из омиљене књиге

„Розе патикице“
читам врло често,
На мојој полици
имају посебно место.

Често маштам
да сам Зоја, не довојчица било која,
већ будућа балерина
што осмехе дели свима.

На глави ми пунђица,
костим бео као снег.
У патикицама розим
прескочила бих и читав брег.

Моје ноге, попут срне,
поскочише уз музику,
позорница беше мала,
све кораке ја сам знала.

Музика ме носи попут ветра,
као да сам перо ја,
позорница је само моја ,
балерина сам постала!

На крају тачке громки аплауз,
одушевила сам баш све,
хиљаду осмеха упућених мени,
осећала сам се као никад пре!

Али кад аплауз прође
и завеса на позорницу паде,
Сунце се однекуд појави
и сруши све моје наде.

У кревету лежим свом,
балерина нисам ја,
али сам најлепши сан у животу
ноћас сањала.

Анђела Марић,3-1
Стевана Синђелића 27/34, Крушевац, 037 201 892
ОШ „Вук Караџић“, учитељица Евица Јовановић

3.ТРЕЋА НАГРАДА-Лука Стојановић

МАЧАК ТОША И ЈА У ХАЈДУЧКОЈ АВАНТУРИ

Мом пријатељу, мачку Тоши, и мени је јако досадио овај свакодневни живот. Устани, једи, учи, вежбај, лови мишеве, сређуј собу, спавај, па опет све наново сутрадан. Ленчарење, кога је било некада и на претек, нам је досадило. ,,Ма идемо у хајдуке! Не може то више овако! Зашто да слушамо друге?!“ И, ја реших да послушам друга. Кренух са њим у неку хајдучку дружину.
Пут нас је водио кроз разна села и градове. Често смо наилазили на неке назови хајдуке. Ма чисти лажњаци, верујте ми на реч. Чим их мама позове, а они нас оставе и бришу кући. Или, рецимо, намиришу колаче и тутањ. Само облак прашине иза њих. Не, не! Нису они хајдуци. Ма какви! Није то друштво за нас. И тако нас је пут водио даље. Од хајдучке авантуре ни трага, ни гласа!
Лутајући тако једном прашумом, наиђосмо на неке чудне момке. Они су били заинтересовани за наш поход, па су нам се придружили. Чудни момци, крупни, длакави, ушати, ма све ми некако личили на неке животиње, али нисам се сетио које. Ма нема везе, важно да нас је пуно. Мрак је већ почео да пада, а испред нас се указа златни храм. Како је био величанствен! Мало су нам ноге клецале док смо улазили унутра, али смо ипак били храбри. Тамо нас дочека златни мач у златном камену. Залетели смо се сви ка мачу, можда је мач краља Артура, али почеше неке рупе да се на нашем путу отварају. Таман смо ту препреку прешли, а оно почеше стрелице да се појављују из стења, ма страшно! Мачак Тоша умало не изгуби реп, а ја! Ма мени ништа није било, ја сам хајдучина! Приђосмо коначно мачу. Погледамо мало боље, а оно мач дрвен. Дрвен мач, офарбан бојом која наликује злату. Па чак је и камен префарбан! Гледамо се Тоша и ја и не верујемо својим очима. А дружина иза нас умире од смеха.
Шта смо друго могли него да се вратимо назад кући. Схватили смо да нема правих хајдука. Ма радићемо оно што смо и до сада: устани, једи, учи, вежбај, лови мишеве, сређуј собу, спавај, па опет све наново сутрадан. И ленчарење, кад год је то могуће.
Литерарни конкурс ,,Да сам јунак из омиљене књиге“
Лука Стојановић III4
ОШ,,Стефан Немања“
ул. Косовке девојке бб, 18000 Ниш
Наставник: Ирена Сретић
телефон: 0642087739
isretic@live.com

Похваљен рад-Да сам мали као биберово зрно-заједнички рад

ДА САМ МАЛИ КАО БИБЕРОВО ЗРНО…

Понекад би било лепо када би могли бити малени као бибер. Само на тренутак!
Доживели би много лепих доживљаја које би памтили дуго, дуго….
(Нина Илић)

(овако су размишљали ученици 3/3 ОШ “Свети Сава” Младеновац – инспирисани нашом народном бајком “Биберче”)

…..могао бих да пливам у чаши,… да спавам у маминиј кутији за накит,… помешали би ме са бибером у кеси,…. да голицам неког, а да ме не примети… (Алекса Јеремић)

….растао бих у свету џинова,…. плашио бих се миша, јер би и он био већи од мене….
(Леон Петронијевић)
….упознао бих мрава Рашу који би ми показао своје насеље и околину…
(Петар Ивановић)

….играо бих са мравима фудбал и био њихова лопта,….шољица за кафу би била мој базен, а кашичица тобоган,….а у јесен би на листу летео далеко, далеко…..
(Душан Јовановић)

….ушуњао бих се у мишју рупу и играо бих са њима игрице….
(Михајло Пашић)

…..могла бих да се закачим за мамин привезак и сакријем у њену торбу…
(Јулијана Илић)

… сакрила бих се у мамин џеп или новчаник,…могла бих да скакућем у тањиру…
(Нина Илић)

… могао бих да се сакријем у теглу за шећер… да гњавим сестре, а да ме оне не виде,…да јашем мраве,…да уђем у кавез код папагаја, а да ме он не кљуцне… (Андрија Прокић)

…морала бих да купим мини-школску клупу,… ушла бих у патику мог друга Карића и жуљала бих га,… а он не би знао шта га жуља… (Кристина Николић)

…ушао бих у кућицу веверице и јео лешнике,….сакрио бих се у висећи део у кухињи да поједем чоколаде које мама тамо остави…
(Лазар Вранић)

…обављала бих све оно што нико не би могао… (Сара Глумац)
…возила бих се у аутићу – дрангулији који ми је поклонио мој друг из одељења Душан и могла бих да седним у минијатурној клупи….
(Елена Стевановић)

…да сам мали као биберово зрно, када би ми мама купила велико парче пице, ја бих јео то парче цела три дана….
(Никола Карић)

…голицао бих моју малу сестру Милицу, маму и тату, а оно би се смејали јер не би могли лако да ме ухвате…тако бисмо се сви се лепо забављали…
(Никола Радојковић)

…сакрила бих се у џеп мамине јакне и ту спавала до миле воље…
(Андриана Масловара)

…ушао бих у ранац мог друга Карића и уживао бих у “бесплатној вожњи”…
(Филип Радојковић)

…играо бих кошарку са мравима – био бих њихова кошаркашка лопта..
(Цветковић Матеа Тео)

….Радила бих добра дела, па бих била велика…Није важна висина!
Важно је племенито срце, јер доброта и дељење са другима је најважније!
(Кристина Николић)

…могао бих да се у сваку рупу завучем, у свачији џеп да станем, а да ме нико не види, да ником не сметам….не бих морао да идем у школу (јер мале не примају ), играо бих се колико желим…био би то живот пун уживања…
(Никола Вићовац)

…шетала бих грдом, а да ме нико не би могао да види…отишла бих у биоскоп, а да не платим улазницу јер би мислили да сам бибер…кревет би ми била кутија од шибица…
(Катарина Милосављевић)

Заједнички рад ученика 3/3
ОШ “Свети Сава”
11400 Младеновац, Космајска 47
osvetisava15gmail.com 0118231361
учитељица Славка Аврамовић
avramovicslavka@gmail.com