Дијего Родригез де Силва Веласкез (1599-1660), родио се у Севиљи, тада, једном од најбогатијих градова Европе. Било му је само једанаест година када је примљен у атеље Ф. Пачекоа, познатог сликара и теоретичара уметности. Ту је, поред сликања, стекао широко образовање и имао прилику да се упозна са многим значајним уметницима, песницима и књижевницима. У овој, за младог сликара врло повољној средини, Веласкез је брзо напредовао. Са деветнаест година насликао је ремек-дело „Старица која пржи јаја“, а следеће године и „Продавца воде“, те се већ са тим младалачким остварењима уврстио међу водеће сликаре. У овим жанр сценама, у то време врло популарним сликарским темама, Веласкез није поштовао конвенције савременог стила јер приказује обичне људе и обичне предмете које слика са великом прецизношћу, хватајући сваки детаљ, од глазуре на керамичком бокалу, одсјаја светла на металним посудама до напола печеног беланцета које у тигању пржи стара куварица. У потрази за правом афирмацијом која се могла начинити само у префињеној атмосфери културног живота престонице, Веласкез је 1622. године посетио Мадрид. И овде је његово сликарство наишло на велика признања, те је следеће године ангажован да изради портрет младог краља Филипа IV. Поверени задатак обавио је тако успешно да одмах добија и позив да постане главни дворски сликар. Од тог тренутка, само је Веласкезу било дозвољено да слика краља Шпаније, најмоћније земље у то доба. Живот и рад на двору представљали су за младог сликара могућност да се усаврши, студирајући мајсторе ренесансног сликарства којима је обиловала краљева колекција. Уметников привилеговани положај омогућавао је Веласкезу да на тим портретима развије неформални стил, приказујући краљевску породицу у разним приликама, што, иначе, крута дворска етикеција није дозвољавала. Веран својим уметничким убеђењима, Веласкез и у овим делима жели, првенствено, да наслика истините ликове. Поред портрета, Веласкез се бавио и сликањем других тема: историјских догађаја, религиозних и митолошких композиција као и једини женски акт „Венера пред огледалом“, који представља једну од најчувенијих слика нагог женског тела у историји сликарства, уопште. Веласкез је имао своје следбенике и у модерној уметности. Његова узбудљива техника сликања као ветром нанесених, брзих потеза четком, услед чега се на тим сликама намера уметника препознаје и постаје јасна тек када се посматра са дистанце, тај његов лични, јединствени стил постао је прототип начина сликања који су „открили“ импресионисти две стотине година касније. Едуард Мане, родоначелник импресионизма, сликарског правца из друге половине деветнаестог века, директно се инспирисао овим Веласкезовим слободним наносима боје и назвао га је „сликарем над сликарима“. Дивили су му се и велики уметници двадесетог века. Пикасо није крио своје дубоко поштовање према Веласкезу и његовој магичној техници сликања. Иако је Веласкезово сликарско умеће задивљујуће, његова вештина сликања далеко превазилази техничку виртуозност. Величина и трајање његове уметности је и у томе што му је увек била значајнија уметничка истина од пуког приказа блиставости смарагдног накита и сјајне свиле – испод тог појавног света, у његовим делима увек проналазимо и препознајемо дубоку и мистериозну поетику.
14.06.2019. | 23:50