Мајкл Пјует, Кристин Грос-Ло: Пут

Издавач: Креативни центар, 2016.

 Мајкл Пјует, харвардски професор популарног курса старе кинеске филозофије са својим коаутором Кристин Грос-Ли написао је специфичну књигу самопомоћи базирану на његовим читањима старе кинеске мудрости, на њеном тумачењу и примени у свакодневном савременом и модерном животу обичног човека. Наслов књиге “Пут” има специфично значење – тао или Пут. То није јасно прецизирана, утабана траса по којој човек треба само да научи да корача, већ динамична путања коју лично стварамо својим ситним, свакодневним променама, одлукама, делима и односима са другима. Зато Пут није јединствен и једнак за све око чега би се сви филозофи слагали, али оно што је сигурно јесте да сваки начин његове изградње има бескрајне могућности да мења нас и свет око нас. Свако поглавље књиге нуди одређену конкретну ситуацију из савременог живота и њу посматра на сасвим нови, другачији начин – кроз призму поимања старокинеских мислилаца. И одједном учења древних кинеских филозофа се пред читаоцима отварају на другачији начин – не као нешто што припада давним временима, традиционално, превазиђено и непримењиво у нашем модерном добу, већ као идеје које имају једнако дубину, важност и прагматичност како у временима у којима су настајале, тако и у добу у коме сада живимо. С тим што такве идеје иду и даље – не само да су “кључ” неких животних смерница већ нуде један сасвим нови и другачији систем мишљења и начин погледа на свет који нас окружује и чине да такав свет буде боље и лепше место за живот. Издање ове књиге је објављено у 24 земље света.

 Мајкл Пјует је омиљени предавач хиљадама студената, којима приближава свет Конфуција, Менг Цеа, Лао Цеа, Џуанг Цеа, Сун Цуа. Награђен је 2013. године посебним признањем Харварда за изузетност у извођењу наставе, а  Кристин Грос-Ли је дипломирала на предмету историју источне Азије на Харварду.

 Какузо Окакура: Књига о чају

Издавач: Кокоро, 2017.

Књига о чају је настала у време специфично за промену јапанског начина живота, његове традиције и културе. Наиме, у другој половини 19. века, за време владавине цара Меиђија, Јапан се све више отвара иностранству и Западу, тако да долази до великог позападњачавања становништва. Напуштају се ранија традиционална упоришта – све више младих се школује са стране и некритички усваја западњачки начин размишљања, кимона се замењују панталонама, трговина која је некада сматрана срамотним послом добија на важности, као саставни део намештаја уводе се столице итд. Какузо Окакура је сматрао да оваква модернизација Јапана штети његовом народу, традиционалним вредностима и јапанској баштини. Књига о чају настала је као реакција на таква дешавања, 1906. године. Писана у есејистичком кључу, на енглеском језику, једноставно и питко, тематски сконцентрисана на чајној церемонији, њеној историји и начину њеног префињеног извођења, које је подигнуто на ниво уметности, она заправо представља кратак курс за западне народе и увод у традиционални животни стил Јапанаца и њихову концепцију поимања  света, њихову културу, уметност и филозофију. Уједно књига је и прекор западњачком човеку и његовим предрасудама насталим из површног познавања источњачког начина живота.

Аутор се опредељује за јапанску традиционалну чајанку, названу ћадо или пут чаја, као за најсликовитију парадигму за специфичан поглед на свет Далеког истока. Кроз учествовање у нечем што је једноставно и суптилно у исто време, са посебном пажњом за лепоту сваког детаља, са укљученим свим чулима, јапанска чајна церемонија омогућава њеним учесницима да уроне у властити  унутрашњи мир и да истовремено доживе јединство са целим светом. Она истовремено спаја смиреност (медитацију) и будност, издизање духа и свесност свеопште присутности у сопственом окружењу (отуд се посебна пажња посвећује префињеним, уметничким детаљима предмета којима се церемонија врши – од свилених, сатенских или брокатних врећица за чај са живописним дезенима, преко чајника, осликаних чајних шољица, до вешто резбарених дрвених кашичица за чај). Ово дело Какузоа Окакаура уједно је и прилика да западни човек промени угао гледања на свет, да измени своју перспективу и види да стварност око њега може и уме да изгледа сасвим другачије.

Какузо Окакура је рођен у Јокахоми 1863. године. На Токијском царском универзитету је добио титулу магистра уметности. Постао је и оснивач Токијске уметничке школе и велики поборник за очување јапанске баштине и културе. Неко време је живео у Америци, у Бостону, где је путујући држао предавања и писао за америчке и источњачке часописе, популаришући источњачки начин живота, филозофију и поглед на свет. За живота је објавио три књиге: Идеали истока, Буђење Јапана и Књигу о чају. Девет година по његовој смрти, 1922. године, објављена су његова сабрана дела под називом Срце раја.

Филип Ардаг: Истина о љубави

Издавач: Плато, 2010.

Да ли сте се икада запитали зашто је срце симбол љубави и од када је овај симбол постао? Зашто млада узима мужевљево презиме? Зашто је венчани прстен од злата и зашто се баш носи на домалом прсту леве руке? Зашто се дијамант носи традиционално на вереничком прстену? Шта су фермони и која им је улога? Зашто је Дан Светог Валентина Дан заљубљених, од када се слави и која су веровања постојала у вези са њим? Како је настао симбол преварених мужева (рогови)? Шта је то “Дамино право”? Ко су били познати љубавници? Зашто црвенокоси људи нису омиљени? Одговоре на ова и многа друга питања у вези са љубављу наћи ћете у овој књижици.

Филип Ардаг је рођен у Лондону, 1961. године. Углавном је дечји писац, познат као аутор  трилогије Еди Дикенс. Живи у приморском граду негде у Енглеској са супругом и сином Фредом.

Џеј Инграм: Два добра разлога да се окупате

Издавач: Лагуна, 2008.

На први поглед наслов књиге Два добра разлога да се окупате аутора Џеја Инграма не говори много. Више својом необичношћу провоцира. Међутим, поднаслов Наука о свакодневици већ објашњава предмет који књига тематизује. Џеј Инграм је био професор биологије коју је предавао деци преко радио-станице ФЈРТ-ФМ у Торонту. Како је био предавач деци нижег узраста, био је приморан да им научне чињенице презентује на једноставан, јасан и занимљив начин, који би деца могла да разумеју. Управо ова професионална оријентација га је инспирисала да своју научну радозналост фокусира на нешто што је одавно ишчезло из пажње данашње научне заједнице, на нешто што је свуда око нас, подразумева се, тако да не постоји ни радозналост нити научна упитаност у вези са тим. Дакле, предмет његовог сазнајног интересовања, у овој књизи јесте свакодневица. Научни приступ свакодневном свету око нас није непознат. Још у викторијанској Енглеској неки од великих научника имали су обичај да држе јавна предавања обичном народу управо о свакодневном животу. У међувремену, свакодневне ствари су изгубиле своју привлачност јер су обичне (“квантна теорија можда делује страшно, али не и то зашто трепћемо”) чиме смо постали “осиромашени” јер, по речима аутора, живот бива све интересантнији уколико боље упознајемо свет. Ова забавна књига, писана лако и духовито, присиљава нас да видимо ствари које су нам цео живот биле пред очима, и које баш зато нисмо примећивали. Она говори о свакодневним појавама попут: “приказивања језика” као једног од врло интересантних облика невербалног понашања људи, о понашању роја, о врапцима као о птичјој врсти “без добрих особина”, о зевању, о природи коктел забава и понашању људи на њима, о трептању, износи интересантне чињенице о пахуљама, открива које решење проблема лежи иза Архимедовог чувеног “Еурека” итд. Једном речју, аутор разоткрива свакодневицу на један другачији, забавни али научни и нови начин, буди читаочеву радозналост, мотивише га да промени поглед на уобичајени свет, који после ове књиге више неће бити исти.

Џеј Инграм је канадски телевизијски водитељ емисије Откриће – Канада. Осим тога, био је водитељ неколико документарних радио-емисија насталих по његовим текстовима. Аутор је бројних бестселера попут Наука о свакодневици, Кућа у пламену (1995. године награђена Наградом канадских писаца о науци), Прича, прича, прича, Мозак шанкерке. Поред поменутих, написао је и три књиге за децу: Права жива наука, Дечји водич кроз мозак и Близанци – запањујуће истраживање.

Робин Данбар: Наука о љубави и издаји

Издавач: Завод за уџбенике, 2017.

Робин Данбар, угледни савремени научник, еволуциони антрополог и психолог, својом књигом Наука о љубави и издаји покушава да научно одгонетне нешто у својој основи компликовано, апстрактно и речником науке тешко описиво – феномен љубави. Његов приступ овом проблему је научно вишеаспектни. Приступа му са становишта психологије, неурологије, физиологије, неурохемије, антропологије, еволуције, етологије, социологије, па и историје. Такође и појам љубави аутор сагледава из више различитих углова и бави се компарацијом различитих врста љубави. Тематска потка књиге јесте базирана на  романтичној љубави и мушко-женским односима, али поред тога, Робин Данбар се осврће и на друге врсте љубави – мајчинске, родбинске и пријатељске, пре свега. Уз то, он иде изнијансирано и даље, па разматра и посебну врсту љубави, која може да има и елементе еротске привлачности. Реч је о мистичној љубави према свецима, Богу или Богородици, као и према харизматичним вођама секти, које неретко свој статус и положај у одабраном социјалном миљеу и сексуално злоупотребљавају. Аутор не пропушта да се осврне и на револуционарни феномен данашњице – интернет, и да у вези са тим апсолвира и тематику социјалних мрежа и виртуелне љубави заједно са предаторским опасностима које она носи.

Иако научно писана, Наука о љубави и издаји је питка и занимљива и лака за разумевање. Читалац у њој може да се упозна са низом интересантних појава, научно  објашњених и експериментално поткрепљених, које прате љубав и заљубљивање попут: синдрома маторог рокера, Шехерезадиног ефекта, Пепељугиног тренутка, “пробај туце” стратегије, Клерамбоовог синдрома, Данбаровог броја, Вестермарковог ефекта итд.

Робин Данбар, рођен 1947. године, јесте британски антрополог и еволуциони психолог, специјалиста за понашање примата. Тренутно води Социјалну и еволуциону неуронаучну истраживачку групу на Одсеку експерименталне психологије Оксфордског универзитета. Најпознатији је по формулацији Данбаровог броја – мери “когнитивне границе броја индивидуа са којима једна особа може да успостави стабилне односе.”

Свет кафе

Издавач: Вулкан, 2015.

У свету се свакодневно попије више од две и по милијарде шољица кафе, што овај напитак свакако чини једним од најпопуларнијих. Ова помама за кафом иде дотле да се широм света отварају и специјализовани кафе барови – савршена места за релаксацију, дружење и уживање у новим и различитим укусима кафе. Књига Свет кафе представља неку врсту јединственог лексикона/енциклопедије о кафи која нас води на занимљив пут и кроз време (говорећи о историји овог напитка) као и кроз различите географске области (упознајући нас са земљама широм света где се различите врсте кафе узгајају и производе, различитим стиловима и техникама). Поред тога, ауторка нас упознаје како са опремом потребном за справљање различитих кафа – апарат за еспресо, француска преса, филтери, цедиљке, аеропреса, џезва, мока лонац итд., тако и са посуђем потребним за послуживање. На крају књиге дати су и бројни детаљни рецепти за справљање кафе који ће читаоцу да омогуће да припрема кафу као искусни бариста.

Јувал Ноа Харари, Сапијенс

Издавач: Лагуна, 2019.

У последње време приметна је тенденција објављивања књига амбициозне концепције – да садржајем обухвате обједињену историју човечанства, са разоткривеним наслеђем заједничким свим људима. О томе говори и Дејвид Кристијан, аутор књиге Постанак: “Постао сам убеђен да нам је потребна прича у којој наши преци из старијег каменог доба и први пољопривредници из млађег каменог доба играју исто тако важну улогу као владари, освајачи и цареви, који тако силно преовлађују у науци.” Управо такву причу написао је јеврејски академик Јувал Ноа Харари. Књига је 2014. године преведена на енглески језик и продата у невероватних милион примерака. Године 2015. Марк Зукерберг је укључио у свој клуб књига, а Ридли Скот намерава да по њој сними телевизијску серију. Барак Обама, прочитавши ову књигу, изјавио је да му она даје перспективу на “суштинске ствари које су нам омогућиле да изградимо ову изузетну цивилизацију коју узимамо здраво за готово”.

Јувал Ноа Харари је рођен у Хаифи у Израелу, 1976. године. Дипломирао је на Оксфордском универзитету 2002. године средњовековну и војну историју. Добитник је многих међународних награда. Широм света држи предавања на којима представља теме из својих књига и чланака објављених у различитим часописима. Често волонтира у различитим хуманитарним организацијама и држи предавања отвореног типа, на којима свако ко жели може да присуствује.

Јувал Ноа Харари, 21 лекција за 21. век

Издавач: Лагуна, 2019.

Док је у својој књизи Сапијенс Јувал Ноа Харари је био загледан у прошлост, а у књизи Хомо Деус окренут будућности, у књизи 21 лекција за 21. век аутор је заустављен у садашњости и упозорава читаоца на последице које може да донесе инфотехнолошки и биотехнолошки вртоглави прогрес. Њега овде занимају тренутна збивања, дајући нам једну широку слику садашњице и глобалних проблема који муче човечанство. Ова књига се разликује од претходне две јер није писана као историјски приказ већ као збир лекција које не представљају коначни одговор, него пред читаоцем отварају нова питања терајући га на размишљања о смислу дешавања у нашем добу. “Шта значи долазак Доналда Трампа на власт? Шта можемо да предузмемо против епидемије лажних вести? Зашто је либерална демократија у кризи? Која цивилизација влада светом – западна, кинеска, исламска? Треба ли Европа да држи врата отворена имигрантима? Може ли национализам да реши проблеме неједнакости и климатских промена? Шта да предузмемо против тероризма?”, само су нека од савремених питања које аутор разматра пред читаоцем.

Лазар Џамић: Цвјећарница у Кући цвећа

Издавач: Хеликс, 2018.

У својој књизи Цвјећарница у Кући цвећа Лазар Џамић нам научно-популарно, питко, аргументовано и исцрпно објашњава како је један стрип доживео огромну популарност у Југославији и успео да се наметне као симбол једног времена који траје до данашњих дана. Реч је о Алану Форду. И сам наслов управо на то указује: цвјећарница је главни штаб тајне групе ТНТ, а Кућа цвећа јесте метафора за Титово време, тј. за стару Југославију. Аутор нам открива, поткрепиво чињеницама, како је могуће да је један стрип, настао у Италији, а који је доживео фијаско у целом свету, имао магичну популарност у бившој Југославији, која траје још увек. Џамић је успео да декодира социјални, историјски и политички контекст датог времена и да повуче паралеле између тог контекста и Алана Форда као мешавине фарсе, гротеске, комедије дел арте, скеча, надреалистичке творевине и пародичног одговора на хладноратовску атмосферу која је у то време доминирала, као и на све феномене које је у популарној култури иницирала. Такође, анализирајући ликове и њихове поступке, налази велике сличности између доминантне атмосфере у стрипу и атмосфере која је обележила екс-Југославију. Осврће се и на бриљантни хрватски превод Ненада Бриксија, који је само појачао “утисак надреализма и фарсе” и који је био кључни фактор за успех који је Алан Форд  доживео код нас. Затим Џамић не пропушта ни цртачки стил стрипа, формиран у укрштају реалног и карикатуралног, у посебној цртаној експресији емотивних стања јунака појачаној особеним ономатопејским изразима, у стриповској сценичности и склоности ка јасно издвојеном кадру. Поред многих ексклузивних интервјуа, Лазар Џамић разоткрива истину о забрањеној епизоди у којој се појављује и Јосип Броз Тито. Посебан акценат је стављен и на графичко уређење књиге. Она обилује скеч-исечцима из стрипа, илустрацијама, документарним фотографијама, фонтовима различитог типа и величине, уоквиреним текстовима што јој, поред духовите и интересантне садржине, даје посебну динамичност.

Лазар Џамић је рођен 1960. године у Смедереву. Један је од светских водећих дигиталних стратега.  После редовног школовања, Правни факултет је завршио у Београду. У Србији је био познат као консултант, колумниста, публициста, новинар, уредник у новинама и на радију. Предавао је маркетинг комуникације у више пословних школа. Крајем деведесетих година одлази у Лондон где бива директор планирања у неколико водећих интегрисаних британских агенција. Награђиван је као стратег на пројектима  за водеће британске клијенте. Од 2015. године предавач је на катедри за дигитални маркетинг Факултета за медијске комуникације у Београду.

Божић : обичаји, предање, имагинација

Издавач: Политика, Политика Базар, 2009.

Књига Божић представља збирку текстова различитих аутора: оца Јустина Поповића, Драгомира Антонија, Јована Јовановића Змаја, Боре Станковића, чији је циљ да са различитих аспеката сагледа један од најважнијих хришћанских празника и да да практична упутства православним хришћанским верницима у вези са начином на који треба да га прославе.

Јустин Поповић о Божићу говори са теолошког аспекта, описујући Христово рођење од Маријиног безгрешног зачећа, а затим и тумачећи повест о рођењу и поклоњењу мудраца.

Драгомир Антонић у својим текстовима укључује народну традицију и обичаје који прате Божић, са освртом и на значајне верске празнике који Божићу претходе: Вариндан, Детињци, Материце, Оци, Бадњи дан, а затим даје и детаљан преглед обичаја везаних за саму прославу Божића (осврћући се и на неке нове обичаје који су били страни нашој народној традицији попут кићења новогодишње јелке, што је уведено у Србију стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и потпуно потиснуло бадњак у комунистичко време). Уз то, он говори и о начину прославе другог и трећег дана божићних празника. Аутор подробно објашњава и симболе везане за православну божићну традицију (положајник, чесница, печеница, Божић Бата, вертеп)  са посебним освртом на обичаје у вези са њима и начине на који се ти обичаји изводе. Даје и практичне савете у вези са тим шта би требало а шта не да се ради о Божићу, помињући и  уобичајени начин честитања Божића, ако нисмо у прилици да се лично видимо са пријатељима, породицом, колегама и људима које познајемо.

Завршницу књиге чине два литерарна дела – песма Божић Јована Јовановића Змаја и приповетка Наш Божић Боре Станковића.

Наоки Хигашида: Паднем седам пута, а устанем осам

Издавач: Лагуна 2019.

Наоки Хигашида је млади човек који болује од тежег облика аутизма, развојног поремећаја мозга, који карактеришу сведене социјалне интеракције, скучена вербална и невербална комуникација, понављајући неразумљиви обрасци понашања, као и одсуство емпатије према другим људима. Сви ови симптоми аутисте чине заробљеницима сопственог света, који је обичном човеку далек и неразумљив. Његови узроци ни до дана данашњег нису научно разјашњени. Управо немогућност вербалног испољавања условила је да нам свет аутиста буде још несхваћенији. Прву спону са околним светом успео је да начини Наоки Хигашида када је 2005. са 13 година објавио своју прву књигу Зашто скачем, писану специфично уз помоћ посебног система абецедне таблице на којој је научио да се сналази. Тако је овај млади аутор успео да разбије и погрешне стереотипе који су се временом код људи усталили у вези са аутизмом, и да нам помогне да барем мало завиримо у тај до сада нама непознат свет.

Нова књига открива по свом опсегу тема и начину изражавања колико се њен аутор са оваквим поремећајем за седам година социјално прилагодио, развио и напредовао. Обухвата и два интервјуа објављена у часопису Биг исјуа, који осветљавају још неке проблеме којима се Наоки раније није бавио. Наслов је инспирисан једном јапанском пословицом која сугерише велики значај и све предности упорности. Књига заправо и говори, са једне стране, о ограничењима и свим тешкоћама са којима се њен аутор сусреће свакодневно кроз живот, а, са друге стране, промовише истрајност као једини начин да се препреке превладају, а тежак живот учини колико-толико квалитетнијим. Углавном, књигу сачињавају кратки прозни фрагменти, композиционо организовани у осам тематских целина, у којима нам Наоки Хигашида отвара свој унутрашњи свет који је другачији и често у раскораку са датом стварношћу. Нудећи сасвим другачију перцепцију нама подразумеваних ствари о којима и не размишљамо већ их прихватамо “здраво за готово” (туширање хладном водом, звук кише, бомбоне, одевање, фотографисање, слушање и разумевање других, говор, годишња доба…),  аутор артикулише неку врсту онеобиченог текста, који управо због необичног приступа обичним стварима делује поетично, топло, искрено, лирски. Поред тога, он нас учи упорности у свакодневној борби за живот “из дана у дан”, тако да књига, иако говори о тешким стварима, јесте заправо ведра и оптимистична. Такође, објашњавајући нам своју различитост, чинећи је читаоцу тако ближом, помаже да исти читалац лакше препозна  проблеме са којима се сусрећу особе са овим поремећајем и прихвати их управо онакве какве јесу.

Наоки Хигашида је рођен 1992. године. Аутизам му је дијагностикован 1998. године. Похађао је школе са посебним потребама, а средњу школу је завршио 2011. године. Пише есеје и литерарне радове, а више пута је за то и награђиван. Има и свој блог на интернету на коме често пише о проблемима са којима се аутистичне особе сусрећу. Живи у Кимицуу у Јапану.

Владета Јанковић: Античке изреке

Издавач: Лагуна, 2018.

Често нам се дешава да у свакодневном говору користимо изреке како бисмо се лепше и сликовитије изразили. Често су те изреке из нашег језика, али догађа се такође да припадају и античком, грчком и римском културном наслеђу. Међутим, употребљавајући те изреке, неретко нисмо ни свесни њиховог порекла, услова из којих су поникле, ко их је, када и зашто први пут употребио, да ли им је значење остало исто или се временом променило, што понекад може говорника да доведе у опасност да изговорено буде неадекватно и неприкладно употребљено. Књига Античке изреке нам управо помаже да оне најпознатије (Што приличи Јупитеру, не приличи волу, Коцка је бачена, Дамоклов мач, Здрав дух у здравом телу, Вук у јагњећој кожи итд.) упознамо на прави начин – кроз контекст у коме су настале, као и да се упознамо са историјским личностима или митолошким ликовима у вези са којима су. Аутор књиге нам такође предочава и уметничка дела које су те изреке инспирисале, тако да књига обилује и великим бројем илустрација из ликовне уметности које су мотивисане протумаченим изрекама.

Владета Јанковић је рођен 1940. године у Београду где живи и ради. Завршио је гимназију и после дипломирао на Одсеку за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду, где је касније постао редовни професор античке књижевности и упоредне историје драме. Објављивао је огледе, студије, књижевну и позоришну критику. Као амбасадор Југославије представљао је нашу земљу у Великој Британији, Републици Ирској, при Светој столици и Малтешком витешком реду.